Kraljević Marko i Jovan Tamburaš

КРАЉЕВИЋ МАРКО И ЈОВАН ТАМБУРАШ

Мили Боже, чуда великога,
јали грми, јал' се земља тресе,
јал' удара море у мраморје.
Нити грми, нит' се земља тресе,
нит' удара море у мраморје,
већ путује млад тамбурашу,
што тамбуру му муња покреће.
Сокоћало старо у планини нађе,
пак њиме у старо доба изађе.
Иако од кума другачије назван,
по рођењу поп га назва Јован.
Кад из сокоћала Јован изађе,
на пољу се равноме он нађе
пак док се око себе окрете,
Краљевића Марка он сусрете.

Проговара Краљевићу Марко
Казуј ко си, одакле долазиш,
одакле сокоћало ово доносиш?
Ил' од Бога добре гласе дајеш,
ил' за врага лажи продајеш?
Ил' си Србин што поносно хода,
ил' си још једна турска ухода?

Одговара тамбураш Јоване.
Нит' од Бога гласе доносим,
нит' за врага лажи проносим,
нит' за Турке неког уходим,
већ сам Србин и крст носим.
Крст носим, поносим се тиме,
Јован од Мораве ми је име.
Ходам овде на пољима незнаним
јер из другога доба долазим.
Ја залутах на једну планину,
па утом уђох у једну пећину,
по пећини ја прошетах мало
пак наиђох на неко сокоћало
што се може у прошлост враћати.
а и у будуће време путовати.
Иђах брже нег Сунце преко света,
за пет тренутака стотину лета.

Тад га пита Краљевићу Марко
Ој, јуначе, казуј ти мени,
ко то такво сокоћало начини?

Одговара му тамбураш Јоване.
Биће једном Тесла од Смиљана,
рођен кад је било злог земана,
кад робоваше Срби код Германа.

Од жељеза он ће жице узимати,
пак ће муње жицама кротити,
зраке Сунца стаклом хватати,
гласе на крај света преносити.
Он ће ово сокоћало начинити,
начинити и далеко га сакрити,
где вук сваки свој даник има,
да га Србима нико не узима.

Проговара Краљевићу Марко.
Казуј какве гласе мени носиш,
да л' се Срби Турке отерати,
ил' ће зулум јоште дуго трпети?

Одговара му Јоване тамбурашу.
Турчин Србијом неће више шетати,
Србин Турчина далеко ће отерати.
Ал' ће се у добру опет вазнети
пак ће опет у злу себе понизити
и наново туђег зулума трпети.
Ја дођох из времена другога,
ја дођох из времена рђавога,
где свак ближњег лако издаје
за два новца сваког продаје.
Похлепа и блуд завладаће,
Срби своју душу изгубиће.
Бога јединог заборавиће,
на ближења свога удараће.
Попови од вере одвраћаће,
људи молитве златом плаћаће.

А узели су људи једног дана
све те изуме Тесле од Смиљана
и невидљиву мрежу начинили,
Интернет јој име наденули,
да њоме слике и гласе преносе,
ал' највише све лажи проносе.
Свак за себе ће дома остајати,
уз кутије по вас дан седати
и у затворен прозор гледати,
цел' дан с другима говорити.
Неће нико војну војевати,
кроз прозор ће тај четовати.
Пријатеље ће у прозору држати,
а непријатеље у дом пуштати.
Твог имена неће се радо сећати,
јунака српских многи ће се гнушати.

Зајаука Краљевићу Марко,
зајаука, сва се земља тресе,
пак говори Јовану тамбурашу.
Расрди ме много, млад Јоване,
расрди ме много, ал' и растужи.
За ког, Боже, сабљу ја да сучем,
За ког, Боже, шестоперац да тупим,
ако ће Срби седећ' четовати,
као какве бабе ту наклапати,
а непријатељу скуте љубити
и брата свога недужног кудити.

Иди сад назад, млад Јоване,
иди пак моје гласе пренеси.
Ко се од свог рода одродио,
ко веру за вечеру продавао,
ко на Бога на сав глас хулио,
ко некрст на крст наводио,
ко Бранковића од себе чинио
ко пророком самог себе назвао,
е, тако ми Бога јединога,
у снове ћу га ја походити,
ја му у сну мира нећу дати,
миран санак вала неће имати,
вечно ћу га у сну проклињати,
шестоперцем у главу ударати,
бритком сабљом врат посецати.