kucni ljubimac na izdisaju
Svima nam dolazi kraj, pa i tim divnim stvorenjima. Prozivljavas godine i godine s njima, naviknes se na njihov lavez u tri ujutru, kad se vracas kuci iz izlaska; kad ti dolaze drugari, vec si napolju da ih sacekas, jer ce ih poplasiti; koliko god da vices na njega jer je srusio ves koji je keva stavila da se susi, toliko vise ces ga kasnije maziti i toliko vise puta ce se on tebi radovati.
A onda mu dolazi kraj. Jos se secas i trenutka kad si ga dobio od komsije. Jos se secas kad su ga izgrizli kerovi drugog komsije dok je tebe spasavao od njih. Jos se secas kad ste ga ti i keva spasili od smrti jer je dirao otrov za pacove...
Ali sad vise nema toga, godine su prosle. Ne pomera se vec nekoliko dana iz svog budzaka. Jedva da mase repom kad ga zovnes. Ima taj...pokunjeni pogled kad mu pridjes i mazis ga. Kao da te razume...
Odlazis opet u grad, sve po starom, vracas se za koju nedelju...ali da li ces ga opet videti?! Jebote, sto volim tu dzukelu...
neobavesten · 16. mar 2009.
