Lakše je noge dizati nego šljivike okopavati

Da mi dođeš sa osmehom kroz šljivike i livade, rekla bi Dragana, naše mlado čeljade nekadašnje popularne grupe Južni Vetar, leptejebo. Nije to baš tako. Pogrešila je Draganica. Mnogo slučajeva ima. Nekada mirno dete sa proplanaka Šumadije, mlada čobanica, kako Era Ojdanić voli da ih naziva, a danas... danas je postala ono zbog čega bi te otac istog momenta ubio da dovedeš u kuću. Kako očevi to vole slikovito da kažu, ta ti samo za jedno služi. One ovčice, koje su pasle zelene pašnjake njene rodne grude, zamenile su one druge ovčice. Doduše, ove ovčice nemaju ono zvonce oko vrata, već lanac, uglavnom dva'es'četir' karte.
Pobegla sa sela, jebiga, tamo bi se srećno udala, ali bi ujutru u pet išla da pomuze kravu, na'rani piliće, pa u pola šes' mužu da pravi gibanicu, a već u šes' bila bi na traktoru na putu za njivu, da bi se oko devet vratila da namiri troje dece. Ovako, moraće da ustane samo onda kada se ovčici digne ona stvar, da proste ova deca, a možda ni tada, jer može i ležeći da odradi svoj posao, opa idemo.

Pokraj stada u planini
tužno frulu svoju sviram
dok u hladu ovce pasu
čobanicu ja dozivam...
Zlatibore, moj zeleni
i livado puna rose
nema više njenog stada
ne gaze te noge bose.
-Šta pevaš to, sunce ti jebem?
-Ma, setio se one male... iz Rakića kuće bre...
-Aaa, ona mala što ode? Jebote, jes lepo dete bila... a i voleli ste se... nego, znala mala. Ako ostane ovde... prc. Ima da čeka tebe, dinar da joj pružiš... ovako. Dobra riba, unovčila se ta, ne sekiraj se.
-To ti pričam... sad mogu samo Sinana da pevam...
-Kak'og Sinana?
-Ma, ono... Ostaću večiti momaaaaaak...