laže k´o epitaf

˝Ravnodušan prema plaču˝ RIblja Čorba

Ravnodušan prema plaču,
obožavam ilovaču.
Gotova je moja muka,
pa se smejem iz sanduka.

Oko mene su, u stvari,
licemeri i govnari,
svako mi za dušu pije,
a znam, lažu drkadžije,
svako ko je tu plakao,
poslo bi me u pakao.

A gore mi pevaju popovi,
i nasledjuju me lopovi.
Šapucu samozvani proroci:
Upropastiše ga poroci,
dok izjavljuju saučešće,
pljuju po meni sve češće i žešće,
na glavu mi stavljaju lovore,
drže mi posmrtne govore,
stoka što laže kako zine,
preuveličava moje vrline.
Ravnodušan preme plaču,
i konačno sasvim sam,
obožavam ilovaču,
ne moze mi nista šljam.
Možda nema ko da plače,
pa plaćaju narikače,
mnogo sveta, divan sprovod,
za pijanku sjajan povod,
ko u svakom dobrom vicu
sreća je na svakom licu,
grobar ceka napojnicu,
jos po jedna za ubicu,
za presrecnu porodicu