pojam koji se u praksi ispoljava kad dobijamo poklon, pa kazemo: jao, pa nije trebalo, pa nisi trebao/la toliko da se trosis, ja ovo ne mogu da prihvatim... i posle pola sata takvog razgovora uz skrivanje osmeha prihvatimo ponudu.
Tetka(pruza 50 evra): evo, izvoli, da imas dzeparac.
Ja: ijaaaaooo... pa to je puno, pa nemoj...
Tetka: neka, neka, samo uzmi.
Ja: ajde, dobro...
(osmeh se pojavljuje kad udjem u svoju sobu)
To dokazuje da je čoovek preeeviše komplikovano biće. Kad ste videli goluba da se nećka kada mu baćite kokicu
ovo mi je tako poznato. Ali najgore kada mi je dosla tetka iz Kanade (rodom iz Pirota, citaj dalje) i pruza mi neke pare, i ja naravno krenem sa nije potrebno blablabla i ona ladno kaze dobro i da mi neke usrane cokoladice :D ali dobro, poklon je od srca...
Ironicno, ta lazna skromnost je vrlina.