Leto 99

Noći vedre. Nebo zvezdano. Tek poneka zvezdica nije bila kao ostale.
Taj raspust nije imao kraj. Ocene nezaslužene... sve odjednom zaključene i sve petice. Kao nagrada je šaka žetona, fliperi, igrice u obliku automata i čuveni Kadilak.
Moja ulica je sada dosadna. Svi su pobegli u neke veće gradove. Ali nekada...
Bilo nas je oko 50. Delili smo se na starije i mlađe. Na gornju i donju Goričku. Dolazili su iz drugih ulica. Možda zbog naših devojčica. A možda i zbog lopte.
Gradili smo koš a ukrali mrežicu. Igrali smo odbojku, rukomet, fudbal, nabacivke, deset-devet, kr-kr, klikere, tapke. Na ulici, naravno. U kuću ideš kad moraš da jedeš. Bile su i neke mirišljave sličice od kojih možeš da dobiješ žuticu.
Imali smo navijačice, imali smo rivalstvo. I još poneke stvari u mračnoj i napuštenoj kući. Sve je bilo neopoznato i sve puno slobode.
Palili smo vatru zbog komaraca. Matorcima se nije sviđalo, jer neki radar sve vidi a vazdušna je opasnost. Ne sluti nesreću, već su bombardovali Jugopetrol.
I samo su poneka skloništa interesantna. Ona uređena... sa spremnim papirićima i kockama za jamb. Kasete su razbacane... i presnimljene. Nema interneta, a ni mobilnog. A ni bežičnog fiksnog. Televizor ima antenu i puštaju se Otpisani.
Bitke su bile fer i nisu mnogo bolele. Više je bolelo poraženog tuđe mišljenje. Status je bio važan ali zezanje više.
Moja ulica je sada dosadna. Nema dece... Nema bre nikog.

- Pa dobro, dokle više o prošlim vremenima?
- Ove priče nisu više zanimljive. Ali i ja želim da ispričam svoju. Neka ovo bude poslednji put.