Ljubav je surova

"Beše to jedne davne novembarske, hladne, kisne noci, ponoć samo sto je prosla, a ja se umoran šetam mračnim, mokrim ulicama ovog malog, dosadnog grada, dok mi hladni vetrovi zapahnjavaše umorne, od starosti nastale bore po suvom, opustenom, ne obrijanom licu... Odjednom, u jednoj dalekoj, zabacenoj ulici grada, slucajno spazih dobro poznatu, mesečinom obasjanu siluetu, sada već pomalo ostarele žene, kako tumara sama, pustim, ne osvetljenim ulicama... Pridjoh, malo bolje pogledah njeno senkom zamračeno lice, i kroz šapat progovorih njeno ime. Tada, kao reka što dalekim gorama pustih, hladnih, snežnih planina tiho žubori, suza se lagano sli niz moje lice, i tada, spojiše nam se usne, i ta dva, ostarela, umorna tela se stopiše u jedno! Beše to Vera, devojka zbog koje celoga života nisam voleo, devojka koja me je očaranog njenom lepotom napustila, i otišla daleko, u nepoznatom pravcu, još kada ni punih dvadeset imali nismo... Pozvah je kod mene, da uz stari, dobri, gorki ukus pelinkovca popričamo o životima, koje zapravo oboje ni ne imasmo zbog one jedne tužne, oktobarske noći davne '72... Tada, uz tihu muziku, prešli smo na krevet, i uz lagane, nama oboma poznate pokrete skinuh joj odeću, a zatim i jednim laganim pokretom ruke i brus... Pokrili smo se, i radili to cele noći, bez prekida, na razne načine... I ljubav, koju smo te noći osetili jedno prema drugome, ta strast, požuda, te emocije, nikada u postojanju čovečijem zabeležene nisu!
A onda, u sam cik zore, dok još ni prvi petlovi zakukurikali nisu, ona je, tiho, napustila moj krevet, sobu, kucu, život... I OSTAVILA OTVOREN PROZOR 'BEM JE 'USTA SVE ME UBI PROMAJA ZA'VRAT!