Ljudi koji čekaju svojih 5 minuta

Чекају Годоа. Депресивне ленчуге или тешке дркаџије које стално пишају уз ветар па им је криво што остају мокри, а поред којих живот само пролази. Они стално понављају, обавезно претећи прстом, о доласку њихових чувених 5 минута славе, среће, великог успеха, велике моћи, кад ће се доказати да слуга Јернеј није узалуд тражио правду; да је могуће оно што Сизифу није успело, да ће успети да изгурају ту стену на врх планине и да ће та стена остати на врху непомична као вечити споменик њихове победе над неправдом.

Ал' еве им мојега, што би рекли моји Моравци. Док тако бусајући се у груди чекају да им падне с неба у уста и док галаме тражећи неку своју правду и неки ред; док говоре да су људи зли, да их нико не разуме јер су другачији; док непрестано кукају да им је кафа превише врућа, пиво превише хладно, сарма превише масна, вино превише горко и кисело, а ракија не ваља јер штипа за грло и желудац... живот поред њих пролази и одлази у непроврат.

Често нису ни свесни да је можда тих 5 минута и прошло, али да су они због својих ничим оправданих великих апетита, потпуно несразмених сопственим могућностима, све те исте тренутке сматрали само као увод у нешто веће, као мали увод у бесмртност. Ништа их не задовољава, стално мисле да заслужују више. А никако да схвате да мноштво ситних радости вреди више од те једне велике; да кад већ иду уз ветар, да не пишају исто тако него да млаз мало скрену у страну колико да више не запишавају сами себе; да схвате да морају сами да стисну петљу, да покажу да имају муда; да зајебу прошлост, да све неуспехе и поразе оставе иза себе и крену даље да сваки наредни дан живе у фазону: болееее мене курац за све, ако ме живот јебе, јебуцкаћу и ја њега помало, боље и по минут сваког дана, него 5 минута никад. Ретки се опамете па искористе маскимално оно што им је остало од живота. Већина и даље остаје да чека тих својих 5 минута... И даље одлучно претећи прстом некоме тамо...