Kada uz neki tupi pogled u ćošak obližnjeg zida, potvrđuješ priču nekog lika koji pripoveda nešto vidno zainteresovanom društvu.Kako te ne bi neko upitao ono: "smaraš li se", povremeno se iskusno ubacuješ u priču obično u momentima kad ne treba:
LIK:Idem ja tako neki dan ljudi i dođem do šaltera i vidim nemam dovoljno love da platim debeloj na šalteru i kontam u sebi stvarno nema smisla da joj prilazim bez love, al ipak krenem i priđem i kao ona je u fazonu ne trebaju pare ti si Radenkin mali znam ja tebe.
I ono kontaš buraz ima još dobrih ljudi danas.TI:Ma ja
