Kada se nađeš u potpunoj banani, u muci i problemima koji izgledaju nerešivi, kada nemaš dovoljno ni da detetu ujutro ostaviš za kiflu kako bi barem nešto pojelo tokom prepodnevne nastave, a pri tome ne vidiš ni puta ni staze kojom bi se pomerio iz mrtve tačke, tada si u slepoj ulici, u životnom ćorsokaku.
O, naravno, nisi ti bezosećajna skotina, nalaziš svakojake izvore prihoda. Obezbediš svojima golu egzistenciju, tebi uzmeš šta preostane... a i koji će ti kurac više - ti si svoje ionako preživeo. Ali sve je to sitno, sve je to privremeno, poneko dežurstvo na glasačkim kutijama (nek' poživi Bog ove naše pederčine što svaki čas prave neke izbore), ponekad te stranka namesti na po mesečak dana da skupljaš smeće po ulicama, leti je fenomenalno - uvek ima više voća za branje nego voljnih ruku. Obećao ti je gazda i da smeš da pabirčiš krompir sa njegovih njiva kad on prođe traktorima...
A onda, kao grom iz vedra neba, otvori se široki drum pred tobom i pozove te stari poznanik, iz vojske, iz srednje, sa neke žurke, neko koga si sasvim slučajno upoznao i adaktirao kao finog ali beskorisnog. Pozove te i ponudi ti siguran posao, dobru platu i sigurnost. Magistrala bato, tvoje je samo da voziš u svetlu budućnost.
- Mare, šta ima?
- Nema ništa, radim trenutno u nekoj hamburgeriji, pečem pljeske...
- Jebote, kakve pljeske? Pa ti si završio Višu za kuvara?
- Jesam, ali nema posla...
- Slušaj, sedaj u auto, skupi familiju i na Ibarsku! Otvorio Rus hotel u Novom, ja sam direktor, taman mi treba šef kuhinje!
Uh, kad se samo setim !!
Ja sam, pre dvadeset godina, poletela iz moje životne slepe ulice.
Iznenada, iz vedra neba je došlo još sunčanije i vedrije. I dan danas mislim da mi je Gordijev čvor razmrsila čitava vaseljena.
Hahaha, ladno prva ocjena pala tek nakon vise od petnes minuta ccc