To je to sine... Stakleno zvono bezbrižnog detinjstva ti je preko noći razbila macola odrastanja i puff, pretvaraš se u roba svakodnevnih obaveza, taksi, nameta i ustaljenih pravila.
Iz srećnog voza brzinom svetlosti stižeš do stanice na kojoj te izbacuju ko putnika bez karte u sveopšte sivilo i nepovratnu kolotečinu. Dok po leđima puca bič odgovornosti, a pod noktima zakivaju klinovi kredita, ti se klimavim nogama smeješ sudbini u lice i pitaš "Jel ima još?"...
-E ćale, daj kintu za pljuge vido sam poštara Ristu...Nije plava koverta, he he.
-E da je sreća da jeste!
-Mojne ćale, stresiraš kevu...
-More stresiraš ti mene 30 godina! Evo tebi lepo za "pljuge". Ne! Evo ti za boks pljuga! Eno ti onde lepo vrata, pa razmahni krila sokole! Mali nisi, sam se kupaj...
-Ok, kontam nemaš kintu...
odlična +