Mali šraf brže vrti

- Је ли, свега ти, прође толико година, а ја никако да те питам: како си извео да добијеш прекоманду у Пожаревац?
(Жене већ колутају очима, али касно: издало их шесто чуло, нису одреаговале на упозоравајуће слово "В", и сад готово. Keyword "војска" је пуштена из боце, даљи ток седељке је одређен, без могућности промене).
- Како то мислиш, како сам извео? (Шатро не разуме, а већ се слади.)
- Немој да се правиш блесав, знаш добро на шта мислим! Регрутовани смо заједно, истог дана добили позив, истог дана се јавили у касарну и обојица били виђени да останемо тамо каплари и оставимо мошње у оној херцеговачкој вукојебини!
- Па ти и јеси остао...
- Али ти ниси! Сат времена пре поласка воза, јавили су ти да се раздужиш и спакујеш, да идеш у прекоманду.
- Ааа, то тебе занима: како ти ниси успео да изведеш то исто, иако су ти се сви рођаци, кумови, пријатељи итд. растрчали да нађу везу да пређеш у Србију? И то све на нивоу: ништа испод генералштаба! Е, видиш, зато ништа нису ни урадили.
- А ко је теби средио?
- Један водник прве класе, тамо, у касарни.
- Е, сад ме већ...
- Таман посла, најозбиљније ти кажем. Упознао човека тамо, донео му дватрипут пиво из кантине, учио га да свира "Црног лептира" и "Остани ђубре до краја" и - збогом Чапљино, збогом кршу, одох ја у моју Србијицу!
- Ма дај, водник прве класе?! Мали шраф...
- Еее, буразеру, толике си године спрцао у дупе, а ништа ниси научио: мали шраф брже врти. Водник, водник, али кумче мајора из ССНО-а, оног што прави распоред за прекоманду...
- Ау, јебем те срећног!