Mentolmen

Зима. Ментолмен носаше осредњу, али неуредну браду, црну вунену капу накриво стављену и неку чудну превелику јакну боје џакова за цемент. Возаше се ноћним градским превозом кад улетеше на некој станици четири манијака и почеше да бију и ударају редом песницама, шамарима и чекићем за разбијање стакла у случају опасности. Нико ни да писне, укакили се сви, нико да зове милицију, возач ћути и трпи. Ментолмен бејаше у предњем делу буса и гледаше их како се приближаваху и замишљаше како вади мач и у мешовитом стилу Обилић
Милоша и Брус Лија спасава србство и приде хонгконгштво. Главни манијак удари човека поред Ментолмена којега притом и мало одгурну. Ментолмен онда одмах тупаво одсолира {ван замишљеног стила} и то тако да га сви чуше- Шта се гураш, манијаче један? Кад оно... тајац у бусу, манијаци у неверици... И после две-три секунде непријатне тишине каза заменик главног- Ма пусти овог, ви'ж да је неки ментол... ; .: .. ፟፡፣᎐᎒፨።፠፤፟፟

Избачени из ритма, манијаци се повукоше, померише се метар ка средњем излазу, одједном, омалени главни манијак, покуша да удари Ментолмена чекићем по руци и промаши га. Изменише погледе. Ментолмен њега угледа погледом младог народног певача који први пут види раздроћкану пијану Бритни Спирс, а манијак њега погледом Роберта Бађа из '94. кад је 'омашио једанаестерац против Бразила. Онда манијаци одоше до врата, арлаукнуше, разбише стакло и напустише возило на првој станици.

А све женске из буса не приђоше Ментолмену и не дадоше му број телефона. Он оде да спава.