Prvi septembar. Naš junak, Živoslav Tupkalo, polazi u prvu godinu srednje metalostrugarske škole u Beloj Crkvi. Već je u klupi, čeka razrednu, Micu Ubicu (**Žena koja je skrenula sa živcima kad je, pokušavajući da spase mladunče beloglavog supa, neuspešno predriblala Ladu Samaru iz suprotnog pravca. A direktoru žao da je izbaci**).

Profesorka: Dobro jutro, dečurlijo. Ja sam Milica Karaklajić. E da vam kažem. Ovo glupavo predstavljanje je sviranje kurcu ali, jebiga, mora da se obavi. (**seda na katedru i gleda ispod oka, kao na Divljem Zapadu**) Ajdeee, ti se predstavi! (**pokazuje prstom na Živoslava**)

Živoslav: Ko? Ja? (**srce mu vrišti kao da prisustvuje ceremoniji razdevičavanja mladog izviđača plemena Masai**)

Profesorka: Ti! Ti! Ti, što ti je kosa kraća nego Marinku Madžgalju a duža nego Mariji Šerifović. Baš ti!

Živoslav: (ustaje lagano) Moje ime je Živoslav. (**treperi mu glas**) Bio sam nosilac Vukove diplome u osnovnoj školi. Dolazim iz jednog mesta pored Zaječara.

Profesorka: Zaječar? Koje mesto?

Živoslav: Paaa, Sikole, malo mestašce pokraj Zaje...

Profesorka: Ne seri, ladno si iz Sikola? (**bulji se kao da je siluje niskotežišni prijemnik za etanol**)

Živoslav: Znate gde je Sikole? (**lice mu se ozarilo**)

Profesorka: Ma, puši kurac, ložim te. Kakvo Sikole, kakvi nordijski Bogovi.

p.s. **Od sledećeg dana Živoslavu se gubi svaki trag. Postoje neproverene informacije na 16-oj strani Informera o učešću jednog klinca u akciji "Peticija za Sikole", čiji je primarni cilj da se sagradi srednja škola u istoimenom mestu.**