Mlađi brat

Sve je od tebe naučio. Muziku što valja, kako da šutne loptu, kakve devojke valjaju, od tebe dobijao koji dinar kada zafali za neku glupost, a ti išao kući peške 10km jer ti je zbog toga falilo 50din za bus, ali ko ga jebe. Ni ne spomeneš mu, to rade braća. Onda on jednog dana poraste i zaboravi sve te stvari, pomisli da je veći nego što jeste. Zaboravi sve zajedničke akcije, dobre stvari i bitno mu postane samo da se pokaže u pogrešno dobrom svetlu pred drugima, zarad tvojeg prezrenja i neverice. Ti mu opet daš priliku jer imaš veliko srce, dovoljno veliko da oprosti i da revanš utakmicu, ali on iščupa korner zastavicu i zabije ti je u srce. Svesno, nesvesno, videćemo.. On gleda na to kao na pobedu ili neko eventualno oslobođenje, a ti gledaš kao što bi posmatrao auroru borealis u svom dvorištu - u neverici. Samo još dodaš tiho - jeb'o mater, ja ne verujem.. Od tada živiš u nadi, JEBENA NADA koja te tera na takve banalnosti, da će jednom, eventualno, možda, nekim čudom on shvatiti šta je uradio, kako te je ošinuo po licu, doći kod tebe, stati pred tebe i reći ti - brate, izvini, bio sam šupčina epskih razmera, ne znam koji mi je bio da tako nešto uradim. I sve će biti kao i pre. Igraćemo PES, zajebavati se na račun svega i svačega, otići na pecanje u pizdu lepu maminu da nas niko ne vidi, i piti kolu dok nam jetra ne udeli crveni karton.