Moderni „umetnik“

Moderni „umetnik“
U istoriji sve deluje ciklično. Ali sve. Pa i društvena prihvaćenost određenih normi ponašanja. U represivnim društvima, na primer, pametno je biti jedan u masi, ne talasati ni na koji način i utopiti se u opšte sivilo. I to je deo cikličnog procesa, ali, zarad poente, uzmimo taj trenutak kao početnu tačku ciklusa. Onda, svako malo, javi se neki genije koga guši to sivilo i reši da doda malo boje. Čovek koji ima kvalitet, talenat, jasno mišljenje i, možda i najbitnije, muda da to progura, pa makar i najebao. Uskoro dobije podršku onih isto tako, ili možda i još više, kvalitetnih, ali kojima su falila ona muda da krenu u priču, i malo kasnije to sve preraste u pokret, obično kakve umetničke prirode. To nisu ljudi koji to rade zato što je moderno (jer, u tom trenutku, i nije), već zato što u sebi nose ogroman talenat i posvećenost, ali i gomilu ideja koje im ne daju mira i prosto moraju da izlete napolje. Vremenom, takav pokret postane revolucionaran, a kasnije i opšte prihvaćen. Izrodi srodne, ali i suprotne pokrete i razvije jednu zdravu diskusiju. I, onda se desi. Postane MODERAN. Isprlja se i pokvari. Kao bluz koga guraju zalizane i bogate belačke slepčine sredinom prethodnog veka, ili nabeđena deca bogatuna koje ostvareni renesansni slikari uče kako da drže četkicu da bi ovi sutra mogli o tome da se hvale u ispraznim razgovorima sa netalentovanim vršnjacima.
E, tu se pojavi junak naše priče. Moderni „umetnik“. „Umetnik“, jer tako treba, a i pičke se lože. Onaj čije je mišljenje da je dovoljno da bude drugačiji da bi vredeo. Na bilo koji način. Da ne mora biti boja u sivilu, već samo da svojim sivilom vulgarno i glasno privuče pažnju. Kreten koji misli da je umetnik zato što go trči po ulici i piša u fontanu, ili nacrta dve linije, a sve koji mu se smeju nazove kretenima koji ne razumeju umetnost; idiot koji ne ume da drži Am na gitari, ali ima bend i daje sebi za pravo da Hendriksa i SRV-a zove zastarelim i prevaziđenim; stoka koja je nesposobna da smisli nešto vredno, pa proglašava genijalnim sopstvene moždane fekalne izlučevine; Damien Hirst kome je bitno samo da šokira ogromnom jebenom mrtvom životinjom, ili gomilom dijamanata na lobanji; „pisac“ koji svoju posebnost bazira na psovkama u što većoj količini, koje pritom nemaju nikakvu praktičnu svrhu u tekstu, ali će Sanja Marinković da ga hvali kako je hrabar; sve u svemu, gomila mesa koja ne shvata da umetnost MORA da nosi jasnu poruku, da budi i osvešćuje, generiše zdrav, katarzičan bes i pruža utehu. Majmune, nije dovoljno da nosiš jebenu ešarpu i pljuješ desničare da bi bio umetnik.