Motivisanje igrača niželigaških klubova

Мотиви за бављење спортом су многи, поготову ако је у питању професионални спорт. Игра се за паре, славу, рибе...бирај. Наравно, ту је и љубав према спорту, јел'.
У случају аматерских, нижелигашких клубова ситуација је мало другачија.
Слава се ту своди на ниво биртијских легенди, у којима се препричава како је, рецимо, Киза штопер изломио ногу на 2 места оном малом педеркастом центарфору, па ишамарао судију кад је овај потегао црвени картон.
Покоја жемскиња можда и наиђе, али далеко од оних које салићу професионалце, а најчешће вуку и којекакве хепатитисе. Кад дође до материјалне користи, иста се своди углавном на метар дрва или канту сира по победи, евентуално и пљескавицу од председника клуба.
У чупавим тренуцима, када тренер мора да дигне морал екипи, мора да примени устаљену тактику штапа и шаргарепе. Пошто од поменутих видова шаргарепе ће играчи имати слабу вајду, штап је најделотворнија опција.
Примењивање штап тактике ће значити највероватније најтеже могуће најебавање играча, евентуално и покоју телесну повреду.