Muvanje u patrijahalnom vremenu

Да се смува риба пре једне деценије и раније, биле су муке и мучења. Упознавање није било као сад, већ оно, случајно ако се сретнете у граду или на некој журкици. Евентуално по паркићу или она гледања по школи на одморима.

Пронаћи њен број је била велика јебада, а кад нађеш и узмеш, било је потребно једно десетак дана док смислиш шта да пошаљеш, а да не испаднеш сељак. Елем, прво је било цимање. Цимнеш ти њу, после пар дана она тебе. Сав си срећен, свршаваш у гаће и није ти добро. После месечак дана цимања, спреман си да прећеш на следећи корак. Да јој пошаљеш поруку, не оно шта радиш, шта има, ај на кафу и слично, већ скроз друга прича.

''Како се зовеш'', ''Е, јеси ти данас носила ону црвену лепу јакницу'', ''Свиђаш ми се, ја сам твој обожаватељ'' и сл. То је било скоро ништа да би ти она одговорила. Морао си да скупиш муда и да јој следећи пут приђеш кад је видиш, иначе, бато, нема ни голог курца од тога.

Петак вече, крај школске седмице, цео град је на једном месту где се увек сви окупљају. Ту је наравно и она. Са другарима грицкаш семенке и пијеш неки негазирани сокић, кулираш, гледаш неколико минута, размишљаш, размишљаш и само мислиш о томе шта да јој кажеш кад јој приђеш, тј. ако јој приђеш, ако скупиш муда. Иоле, скупиш некако храброст, избацујеш последњи семен из уста, и онако, шмекерски јој прилазиш. Пун си себе, и ако испушиш, заболе те патка, испао си шмекер и пришао си риби. После кратке спике, одлазиш од ње, спуштене главе и разочаравајућег погледа, цео свет се срушио, ортаци већ почињу да те дркају, али ти ту не завршаваш своју авантуру. Прву ружну девојку хваташ за руку и цепаш јој језик у грлу. Ту, испред њених очију. Ко је јебе кад је фукса.
И тако, испаднеш највећи клошар и никад те више није погледала, ал' боли те курац, смувао си ипак нешто.

И после пет месеци је видиш како се вози са неким ликом у бембари и ту ти се стварно сруши цео свет. Ту пукнеш и кажеш: ''Ма све су, бре, курве''.