Muzička evolucija individualca u Srbiji

Muzičko obrazovanje u Srbiji je slabo, a retko se viđa kod nekoga, sad, svako ima svoje ukuse, ali to ide nešto ovako...Rodimo se svi lepo, izađemo, okupamo se, i onda već prvih dana ćale pršti narodnjake na radiju da pokaže sreću svima u komšiluku, tu naravno, do neke 9. godine, u sebi pevušimo neku melodiju Brenine pesme koja se vrtela tog dana, možda i nekoga drugog, ali ko nas pita?Ne znamo ni ko peva, ni tekst ni ništa, samo zuji po glavi...Posle 9. sve se pobuta, dođu komšije i puste nam neke crnce, niti znamo ko, niti šta ni o čemu peva, kako bi rekli, "repuje", to je bio taj rep, nešto na engleskom što su svi slušali, morao je svaki telefon da ima barem po 15 pesama Eminema i 50-centa, to je pljuštalo samo tako, nismo ni za slušalice znali, naravno, pričamo o deci 1995 pa nadalje, ovi naši "matori" su sve po TV-u kupili, slušali, isto pevušali i zezali se...Onda tu naravno, postoje dva scenarija, šta sad?E pa, moš' da se desi ili da se ostane na toj monotonoj "mejnstrim" muzici, ili lepo od komšije ili ćala da se čuje ta legendarna "Čorba"...Tu sve počinje, rokenrol nas ispunjava nekim buntom, ko šiša one crnce, imali smo majice moćnoga Bore, kao svetac da nam je bio, tu onda kad smo stariji dođu i ostale stvari, dođu Divlje Jagode, Azra, Blockout i tako to, onda kreće naravno blještanje Pepersa, Flojda i Kvina, ROK je tu, naravno, osećamo se nedodirljivo dok vrvi u kući "Šajn on ju krejzi dajmend" i dok nas Kult obasjava "Hir kams de rejn", Ozi nam dade Ludi voz a Pepersi "Adersajd", sve to u fulu sa starkama dok se ponosno bečimo svim "ciglama"...Poslednje za šta se ikad može zalepiti u zemlji Srbiji jeste metal, po rečima malih homofoba:"To su one sekte što krešte i derAJU se dok vole Djavola i drmaju gitaru", eh, sve to počne jednog dana kada se slučajno upali "Ran tu d hils", to promeni život, ode u pamćenje, pa neka me "hevi" nosi dokle može, onda tu dođe starija Metalika i osvetli nas svojim "trešem", posle se priključi Araja sa Slejerom, Skot sa Antraxom, to je već neka "treša" od koje dobijemo težak slučaj "glavodrmalice", posle kreće Blek, Det i tako tome slično, onome kome poštovano "dokurće" i metal i rok, slušaće ili pank ili pop-pank, kako god, boleće ga sve i svašta za sve nas, bilo da pali Eksplojtede ili Tri Dejz grejs, on će samo da stoji u sobi i zamišlja:"NIŠTA", eh, tako je to, onda kod ženskog pola ima sve i svašta, njihov POP okreće svakog muzičara u grobu, ali, šta se može, ko odustane od svega ima svoje DJ-eve, pa neka se drogira do mile volje dok sluša neki "loop" od 15 sati DRM DRM DRM...Takođe da pomenemo katastrofu koja je uništila muziku zauvek, to je poznati Džastin Biber, u svakome društvu, samo je dovoljno reći da ga mrzite i svi se vole međusobno, šta god slušali, on je više odmogao muzici nego što je Mao Cedung doprineo bilo kom režimu...Naravno, sve je to deo odrastanja, neko će se možda baviti muzikom, neko će kupiti akustičnu gitaru za "Dž" i počeće da svira onako, akord po akord, dan po dan, da se muči kako ne izlazi napolje, nekad će da i da kaže da mu je "Babi 40 dana", da ne bude da je štreber, ako razumete...A neki će klinci da se naduvaju pa da smišljaju rime brže nego što ti se smrzne jezik u Sibiru, onda će da dođe neko ko će ga načiniti internom zvezdom, hit po hit, sve na istoj frekvenciji, na istom ritmu, iste tematike, dok se profesori muzičkog udaraju po glavi, "Gde pogrešiše"...