Na doboš

Čika Dušane! Čija je ono kuća tamo preko, ona sa velikom amford kapijom što joj prozori izlupani i tamo napred fali par cigala?
- Vidiš, to je kuća pokojnog Đure Stepanovog moj Pajo. Velika je gazdurina to bila.
Deda bio zemljoposednik, dobar vinar i imao najbolje konje. U ono vreme iza njega ostao maksimum zemlje.
Otac proširio imanje od svoga oca i duplirao a sećam se i kad je prvi dotero traktor u selo. Neverovatno bilo. Mi bili deca pa nismo znali šta je to pa ga stalno molili da nas on provoza na njemu a on se stalno kao nećkao. Nije dao da dvojica sede pa je onda jedan sedeo i smejao se dok smo mi ostali trčali za njima i molili da dođemo na red.
Svađali smo se ko će prvi na red a njemu tad bilo puno srce kad prođe širokim sokakom dok mi svi zajapureni trčimo za njim pa sve diže pogled da ga bolje vide a brkovi mu se smeju. Ponosit beše...

A unuk Đura... Unuk završio fakultet neki, otišao posle toga u grad da živi, ništa ga nije zanimalo. Oženio neku rospiju, živce mu pojela. Nisu imali dece. Propio se pored nje pa svake godine lanac po lanac u kafani trošio. Lanac po lanac... Sve tako redom dok plug nije otšo na tavanac a posle njega i ova kuća u selu ošla na doboš. Kupio je neki za tepsiju ribe. Nije on odavde. E moj Pajo! Sve je imo što je ostalo iza njegovih a sada nema ništa.

Čuo sam kasnije, rospija ga opelješila i uzela stan pa ga šutnula. Sad čujem tumara gradom i čeka hoće li mu neko udeliti 50 dinara za kiflu. Ganda je to sudbina. Neki pričaju da je umro al to je sve neprovereno. Možda jeste a možda i nije. Za sigurno je umro al ga još nisu zatrpali pod spomenik.

Sudbina je kurva a korman treba znati držati.