Nalaženje dokaza u sobi osumljičenog

Врхунац серије.

Тренутак када свака баба и мајка пусте миље који су до тог момента хеклале да би виделе да ли ће млади, загасни Индус наћи било шта што може посведочити да је неки рандом лик који у серији има улогу негативца заиста крининалац, наркоман, убица или прељубник.

И не само Индус. Овакав формат се односи и на настојање неког тамо Мексиканца који живи у Виљи дел Мар или Турчина, родом из Газијантепа, са пребивалиштем у Анкари, да нађу доказ; да јебу маму мамину негативцу.

Њима најчешће помаже друга особа која има један специфичан задатак. Он се, наиме, односи на замајавање осумљиченог са којим никад до тада није проговорила ни две речи, док овај други претура по комодама, креденцима и фиокама, у нади да ће наћи ишта што може наудити осумљиченом.

Кулминација: Осумљичени схвати, у фазону "Који ме курац овај замајава, а пре ни здраво да каже?". Креће ка својој соби, пренос успорен до крајњих граница. У позадини пичи нека зајебана музика док камера приказује кораке које се приближавају соби.
Наравно, овај унутра се унезверио као свиња пред шприцање и у последњем тренутку налази слику, мобилни телефон или разгледницу. Ставља у џеп али капира да се неко налази пред вратима. Крије се под кревет, иза ћошка, иза завесе, у орман. Било где.

Узависности од продукцијске куће под чијим је "старатељством" серија, осумљичени може (а и не мора) да ухвати овог другог на делу. Све је то релативно, што би рекао Ајнштајн. Али истина остаје: У ЗАДЊЕМ ЏЕПУ ПАНТАЛОНА.