Napičak, mali zlojeb

Мали човек, такорећи човечуљак.
Пискавог гласа, патуљастог раста и дугачког "бритког" језика бржег од памети, које обично и нема.
Велики у својим очима и искривљеном огледалу.
Мученик који за разлику од пизде, карактерне особине плашљивог ћутолога, жвали на сав глас да би се лакше позицинирао у простору из страха да га ко не згази.
Напичак има потребу да се непрестано изнова доказује и то по правилу ван циркуса, где би могао да оствари завидну каријеру као патуљак. Психо-физичку мањкавост компензује кроз изливе мржње ( хејт ) ка онима које посматра из своје, жабље перспективе, те мрзи сав свет до подне, а од подне себе.
У старо време, док се нисмо ослободили од Турака (1912. прим. аут.) напичност је сматрана за врлину, а не за ману, јер их ни Османлије нису хтеле у својим редовима. Напичци су тако остајали за семе, што се погибељније одразило на српски национални корпус од беговског "права прве брачне ноћи".
Из тог времена датира и изрека "куд сви Турци, туд и мали Мујо", што је преко братства-јединства и савремених закона о људским правима дубоко имплеметирано у све поре нашег друштва.
Мале злојебе, како их народ још зове, данас срећемо свуда на послу, улици, друштву, разним интернет форумима заштићене законима, лозинкама и нечитким надимцима иза којих лају ко кере Јакобсфелда.

За себе воле рећи да су ситни, али динамитни, продорни и одлучни.
Док их је остали свет ставио у народну умотворину отров се чува у малим бочицама, али и говна за анализу .