"...nauči ga da peca, i neće biti kući ceo vikend."
Logičniji nastavak stare kineske poslovice:"Daj čoveku ribu i prehranićeš ga na dan...".
Jer ima nešto u toj vodi što te navodi da postigneš zen stanje u roku od odma.
Nešto što izaziva instant duševni mir i pospešuje auru blagostanja, dok istovremeno (makar na kratko) od sebe odbija najezdu negativnosti iz svakodnevnice (račune, kredite, malu decu, dugove, slabije zdravlje... ).
Makar i ne uhvatio apsolutno ništa, jednostavno zabaciš dubinac i sve ti je do Kosova ravno. Izgubiš sebe u vremenu i prostoru, odlutaš mislima hiljadama svetlosnih godina odavde i barem na trenutak zatalasaš sa kosmosom u ritmu vode ispred sebe. Povremeno trazanje plovka ti izmami osmeh poput onog šmekerskog kojeg uputiš ribi koju si bambusao pa bi rado opet.
I u svemu tome dan traje ko sat, sat ko minut, minut ko sekunda. Odjednom si svestan da je Sunce zašlo isto onako kako se stiljivo pojavilo još jutros kada si spremao hranu i crve, i vreme je da kreneš. Vraćaš se sumoran realnosti, ali sa istim onim osmehom, jer znaš da ćeš ponovo posetiti svoje parče raja, svoju oazu spokoja, svoj početak i kraj.
