Dugačak slogan, ali slogan. Imao smisla u vreme dok su se ljudi makar malo osećali kao deo države, a država na tu njihovu lojalnost koliko-toliko uzvraćala.
Odavno nije tako. Odavno čovek državu doživljava kao nešto što je na suprotnoj strani, kao spregu političara, tajkuna i ostalih povlašćenih kategorija, mašinu za mlevenje koja gleda da te samelje i iscedi i ono što nemaš da bi ona imala resurse za svoje parazitsko funkcionisanje. U takvim okolnostima, u neravnopravnoj borbi u kojoj je od samog rođenja osuđen na poraz, normalno je što zlehudi čovek gleda bar da ublaži posledice tog poraza.
Tako je, vremenom, slogan iz naslova (ne krivicom građanina-pojedinca) izgubio svaki smisao, jer ako ti, u rodoljubivom zanosu, uzvikneš "Državo, evo me, reci šta treba!", a država te gleda belo i nema pojma šta si hteo da joj kažeš, onda to i nije neka država. A pogotovo ne zaslužuje da ti uopšte razmišljaš da li bi za nju, tu i takvu, mogao nešto da učiniš.
Da vidimo, šta je moja država učinila za mene?
- Kad sam se rodio, upisala me je u Matičnu knjigu rođenih;
- Kad je došlo vreme, pozvala me je da pođem u školu;
- Kad je došlo vreme, pozvala me je da odem u vojsku;
- Posle vojske, dala mi je rezervni raspored i zborno mesto;
- Kad sam se oženio, i to je uredno evidentirala;
- Zvala me je na vojne vežbe, a kad je "rezervni raspored" postao "ratni raspored", zvala me je i onda;
- Otkako sam, po prirodi stvari, demobilisan, moja država me se seti početkom godine, kad mi pošalje rešenja za poreze i druge dažbine razne. Ja se, sa svoje strane, trudim da svoju državu ne opterećujem ni toliko.A i zašto bih? Kad čovek pogleda u kakvom su stanju socijalne funkcije države (zdravstvo, školstvo, sudstvo, bezbednost - ne sumnjam ja u svoju državu, taman posla! Da me neko ubije, ona bi odmah skočila da brani moj integritet, a za sve što je manje od toga, bilo bi stvarno neuviđavno da tražim da se država angažuje oko mene), dakle, kad sagleda sve to, čovek neminovno dođe na pomisao da nisu bili ludi oni koji su se rasejali po belom svetu. Za razliku od naivnog pojedinca iz naše priče, oni su na vreme shvatili da je slogan iz naslova odavno evoluirao u:
"Ne pitaj šta država može da učini za tebe, već - koja."
