Ne zovi me sutra, učim

Lažem! Idem sa ortacima na socijalnu žurku, na kojoj ću se uštaviti od alkohola za ispod dve hiljade dindži i probuditi se pored neidentifikovanog ležećeg objekta, nadam se ženskog roda i ljudske vrste, taman na vreme da uhvatim poslednji trenutak za ručak u menzi, gde neću naći ništa pristojno za jelo, ali sa obzirom da u menzi neću biti zbog hrane, već zbog lečenja smrtonosnog mamurluka i izbegavanje ranije pomenutog ležećeg objekta, dohvatiću najmasniju hranoliku stvar i, na silu, je ugurati u sebe. Uz malo sreće, kada se vratim u stan, neidentifikovani ležeći objekat će nestati, a ostaće samo papirić sa brojem telefona, koji ću iskoristiti kao rizlu, kako bi se polečio od rastuće glavobolje, i ubrzo onesvestio na nekoliko sati. Kada se najzad probudim, nastaviću da duvam i gledaću crnačke komedije, jer nizašta drugo neću biti u stanju. I, zato, prekosutra sam samo tvoj, ali sutra me ne zovi, UČIM!