Nema kantara

U subotu slavim rođendan, praviću neko malo kućno okupljanje. Znaš ono, odabrana družina. Pozvan si.
- Doću al poklon neš videti!
Ma ne moraš nikakav poklon, opuštena varijanta je. Roštilj, pivo, laganica.
- Računaj me! Dolazim 100%. Povešću mog burazera Slaveta sa sobom.
A ne nećeš! Ti možeš da dođeš al on NE!
- Zašto? Kul je mali.
Jeste on kul al nema kantara. Jel se sećaš šta je prošli put bilo kad si ga poveo za prvi maj?
- Ne. Podseti me.
Pa polokao je svo pivo, pojeo svo meso, kotlić do pola ispraznio a od pola prosuo a kasnije se ispišao u njega. Polupao sve flaše i polomio stolice. Kasnije je dobio neki napad ludila, uzeo nož i vijao moju ribu da joj odseče desno uvo. Kad ga tad nisam udavio golim rukama, nikad neću. Jadnica i dalje ima traume od njega.
- Ma ajde, nije on takav. To se samo malo napio. Dobar je on!
Rekao sam, NE!