Nema mesa

To je to. Završio si karijeru. Dotak'o si dno života, al ne kroz pesmu, već kroz surovu realnost koja je svojim životnim mačom probola glavnu arteriju tvog tela. Iskoristio si sve prilike koje ti je život pružio. Izgubio si od čudovišta, a nemaš više života.

Izgubio si veru, nadu, ljubav, novac, patike su ti skinuli skinjare na Banjici, izgubio si želju za životom i BusPlus tvoga života. A nema šverca. Puko ti je tiket na Barsu (igrao si 3+, a oni nakon 1926. dali svega 2 gola). Tvoj hrčak je uginuo, riba je ostala u drugom stanju sa drugim, a keva ti je našla rizle u farmerkama. Bezizlazna situacija.

Zaglavljen si između stanice Zoo i Termopilskog klanca. Upao si u beznađe velikog bespuća koji te čeka. EPS je isključio struju celoj Srbiji, tako da više ne vidiš ni svetlo na kraju tunela. Tužno gledaš komšijinu kravu koja je steona, tužno gledaš kako tuđi Jugo-i pale na keca, a sa suzom koja preti da kane gledaš tvoju najbolju drugaricu, večitu simpatiju, kako operiše krajnike lokalnom Kristijanu Ronaldu, dok mu nežnim pokretima desnice, prelazi preko nabubrelog šorčića.

Ne možeš ni da se ubiješ, jer nemaš muda za to. Ostaješ pavijan zauvek, upavši u provaliju zvanu frendzoun, smrt, ili već kako.

Jebeš ga baki, nema mesa.

- Brate, moj život je sranje. Juče me je ostavila Maja, danas puknem u '90. na Šalke u Gelzenkirhenu, sutra ispit, de ne znam da beknem. Danas nije hteo da izađe iz orfa, a ja jurim malu seriju ko magare mazgu kad ima teranje. Najbolji drug mi prešao na pajdo, a Baki lerdi pao. Živim u Srbiji sa roditeljima i imam 26. godina? Samo da se ubijem. To je to, dosta je, nema mesa.

- Izvini, dečko, a s' kim pričaš? Jel znaš možda jel ide devetka do Slavije?