Neponovljiva

Пре или касније деси ти се та - непоновљива. Није важно да ли ти је срце тврдо као камен или мекано као памук; да ли се лако предајеш или чврсто опиреш љубави; да ли те реч љубав разнежи или на њу гледаш са гнушањем, ипак ти се деси она. Не, немој да ми се ту мрштиш, читај слободно, сигурно те не гледа нико ког не желиш да те види шта радиш. Сваког дана се окренеш бар за десетак девојака и замишљаш разноразне перверзије са њима. Мислиш да би ти један омањи харем био потаман за твоје капацитете. Увек имаш неке комбинације, гледаш где би могао да се омрсиш, бројиш убијене рецке, бројиш потенцијалне рецке, мислиш да је све у твојим рукама. Ал' замало! Деси се она непоновљива и окрене наглавачке твој свет. То је она чије име почнеш несвесно дозиваш, чије име одаје све твоје радости и туге, чије је име ономатопеја свих твојих бунила и страхова. И када легнеш, пре него што заспиш, увек мислиш само на ту уз коју би да се будиш. Ако је са другим, осећаш се поражено. Ако је немаш поред себе, опет се осећаш поражено. Чак и ако је добијеш, и имаш поред себе, опет ћеш се осећати поражено јер то је она која увек успе да те матира једним потезом, једним својим гестом. Нека си их имао и стотине, и нека би сваку другу бамбусао, арчио, плодио, укаљао јој образ... али кад мислиш о непоновљивој, размишљаћеш само о вођењу љубави са њом као да си невини и наивни клинац коме су никле прве стидне длаке, а који је заљубљен у своју десет година старију наставницу. Уствари срамота те је и да је замислиш голу јер се осећаш недостојним њене лепоте као да ћеш је упрљати својим прљавим мислима. Она можда није најлепша девојка, она сигурно није једина лепа девојка, али само су њене очи или плавље од неба, зеленије од маслина и борових шума, или су боје најфиније чоколаде, односно тамније од најцрње ноћи. Није можда најзгоднија или је само једна у мору згодних девојка, али опет теби је савршена. То је та због које се у тренутку претвориш од Рамба Амадеуса у Ђорђа Балашевића. Због ње се осећаш јак као да можеш да помераш планине, а кад си у њеној близини делујеш слабашан као беба. То је та која те чврстог као гвоздена арматура претвори зачас у обичан пластелин. Чак и кад опет гледаш друге, чак и ако имаш те неке друге, оне су само пролазне јер поред тих других не радиш ништа друго него што их упоређујеш са њом - непоновљивом. Можда је и пре ње било таквих које си волео, али сада мислиш да ова последња љубав боли највише, много више него све претходне љубави заједно. Можда си и друге сматрао непоновљивим, али сада када постоји само она, за коју кажеш да је она права, она је сада та какву никад пре ниси срео, она је та непоновљива. Џабе покушаваш да се опиреш, немаш више потпуну контролу над својим животом. Да ли је то опсесија или слабост? Или је је то ипак само - љубав? Ваљда је то љубав...