One osobe koje su vam možda i drage, ali u trenutku kada vrata zazvone (gde ste vi, kao po pravilu, u nekom poslu) padne vam mrak na oči. Tada pada obustava svega što ste do tada radili i sledi 'uveseljavanje' gostiju. Jednom rečju, nepoželjni.
Zvoni zvono. Idem ka vratima mrmljajući:"Ko je, bre, sad."
Otvaram vrata, kad ono kez od uva do uva i čuvena rečenica: "Gde ste kumovi/prijatelji/komšije!"
Mislim se: "Sad ste našli da dođete..."
"Kafa, kume/prijatelju/komsija?"-rekoh ja znajući da će da prihvati, a nadajući se da će da mu presedne.
"Naravno"-kao iz topa.
Posede oni tako, sav posao koji je započet ostaje obustavljen do daljnjeg, a na kraju višesatnog ispijanja kafe odlučuju da odu i naravno sledi: "'Ajde, pa se čujemo/vidimo, pa vi sledeći put svratite do nas."
Oni odlaze sa istim onih kezom, puni kofeina i, naravno, neko meze je palo, a vi zgranuti i smoreni zatvarate vrata i vraćate se onom poslu koji ste pre toga radili.
Ух, ја пиздим од тога. Не размумем како функционише мозак тих људи који само бану на врата и кажу дошао сам.
Мени се пар пута десило да неком ненајављено покуцам на врата, али то је било у крајњој нужди и није ми падало на памет да прекорачим праг.
Kojim dobrom?