Čarne, smeđe, zelene, plave ili albino crvene potpuno je nebitno. Ta ogledala duše, čak i potpuno zdrava, prevariće vas kao nijedno drugo čulo. Slatko je slatko, da ne nabrajamo ostale ukuse. Ako nemate preko četrdeset godina, niste učesnik rata i bivši artiljerac, slušaćete dnevnik bez čitanja kajrona ili gledanja u onu tetu što simultano prevodi za gluvoneme. Neobrijani štrokavi čika bljuzgo koji sedi u polupraznom bioskopu pet mesta levo od vas definitivno ne miriše lepo. Svila i pamuk su mekani, kamen i gvožđe su tvrdi, a ona muška stvar u zavisnosti od situacije.
A oči ? ... Stare izdajice ... prodaće vas kad to najmanje očekujete i u za vas najnezgodnijem trenutku ...
Ne kaže se uzalud: "Da li me to oči varaju ?"
Krenem pre koji dan kolima na posao, u teškom cajtnotu kao i obično jer mi je više od pola prethodne noći proletelo u bleji na Vukinom četu sa stalnom postavom. Dakle, garim tako, standardnih devedeset, i na autobuskom stajalištu kod crkve na bregu, sa brat-bratu sto-stopedeset metara detektujem žensko čeljade, onako fest zgodne preplanule tanane figurice, pokrivene letnjim aljinčetom na bretele i slapom duge crne kose.
Pokahontas, matori …
Refleksno oduzimam gas, razdaljina se smanjuje, osećam kako mi se usta sama šire u kez broj dva, poznatiji kao keršme -kez. Sada već uočavam i stidljivo ispruženi palac. Ne sluteći zlo, približavam se mestu budućeg totalnog raspada sistema. Tek u zaustavnom vremenu registrujem da ribica ima facu koja može pokrenuti stampedo. Kasno, suviše kasno. Dok otvaram prozor, lik Pokahontas se lomi u paramparčad, i u kadar uleće kćerka Džeronima i Jelene Janković, glavom i bradom (naročito bradom).
“Izvinite, jel’ idete do Z. ?”
“Ne, ne idem, nažalost … idem samo do P.M. ” lažem u očaju, dok alter ego na subliminalnim frekvencijama vrišti u curičin mozak: “Odustani !!! Odustani!!! … To je samo par kilometara dalje … Silovaće te usput ovaj matorac … Iskuliraj ...”
“Pa, dobro, i to mi je zauvar … ko zna kad će autobus …”Zauvar ? Zaušku bih ja sam sebi zalepio najrađe ...
Tih nekoliko kilometara proteklo je u neprijatnoj tišini, ako se izuzme glupavi radio …
I tako sam toga jutra em zakasnio na posao, em otišao u P.M. … a tamo nikad pre nisam bio …
Bravo, evo +