Nije do mene, do tebe je

Kada ti je obraz naslonjen na njene grudi; kada ti samo jedna čemerna riječ fali da brizneš u plač; kada nemaš predstavu kako da se izvučeš i šta da joj kažeš, na koji način da joj objasniš prerano svršavanje u ubuđali kondom - tada nije džentlmenski moliti za milost, tražiti popravni na keca ili jednostavno prećutati. Ali, puzle se spajaju, predočena ti je kolosalna, nenadjebiva, veličanstvena forma, jer bila ona prelijepa, vitka i luckasta ili ne, ti vadiš podlo oružje samoodbrane i činiš jako jak gest... možda je bolja riječ kompliment... ne ne, gestokompliment! Jako jak gestokompliment - brat od strica asu iz rukava - koji će te utješiti i potapšati po ramenu onda kada ti kičmu okrene tvoj zen master alter ego.

Lagana šetnjica u dvoje. Ti, ona, njena torbica i tvoja kurčina oslikana na crne bermude, treći dan. Šta da se radi, tri godišnja doba bez seksa - sve što gmiže pored tebe jebljivo je. Diže se na pomisao da ćeš mooožda da ga muneš, jer šetaš sa djevojkom. Optimistično, dabome. Krut je, krut, neman se ukrotiti mora! Stavljaš lijevu ruku u džep, štipkaš vršnjaka... ne pomaže. Paranoja. Šetači posmatraiju reljef na tvojim bermudama. Praveći se da ne primjećuje vodopad znoja sa tvog čela koji kapa po kaldrmi starog grada, ona te sasijeca pitanjem.

-Možda ispadam nekulturna, ali, šta to tražiš po džepu? Traje...
-Ma probijen mi džep, pa čapam ovu čibulju na butini.
-Lažeš, vidim ja šta se dole dešava, samo te testiram. Kako to?
-Eto, ispašće da ti laskam, ali iskrenost mi je najveća mana koju imam. Bojim se da će me to jednom ubiti.
-Iskrenost je jedna velika vrlina, ne bulazni. Nastavi.
-Pa eto, ist ista stvar mi se desila kad sam ti prišao u subotu, da se upoznamo. Ti nekako zračiš jebozovom, ne mogu da odolim mislima o tvom golom tijelu koje ne prestaju da mi naviru dok te gledam. Vjeruj mi, nije do mene, do tebe je...