Noć je iskrenija od jutra

Пандан народној пословици "Јутро је паметније од вечери". Која је такође донекле тачна. Донекле. Јер јутро је медиокритетна, малограђанска, пуна индукованих жеља, шминкана лопатом курва. Јебе се за динар а и мање. Ујутру размишљаш, рецимо рационално, онако како си научен да рационално треба да изгледа. Три пут мериш па једном сечеш, множиш, сабираш и одузимаш, калкулишеш. Хладнокрвно и без емоција, људи су стока, оне које можеш да искористиш одвајаш на једну страну да их негујеш а оне који ти никада не могу послужити шкартираш к'о Бранко Коцкица тинејџера.

Ујутру си одморан и јак,волу зубима муда да откинеш ако треба. Спреман си на све и радиш на остварењу жеља које си прихватио за своје мислећи да ће да те остваре и усреће. А уствари само подижеш ментални зид око стварних жеља, оних што ти копају тунеле по мозгу испод темеља, тихо и неприметно, веома лагано, без журбе јер њихово време увек дође на крају. Подижеш зид и трудиш се да их не видиш, имаш важнија посла, места где да будеш и ствари које треба да урадиш. Трудиш се да напредујеш и требало би да си срећан.

Онда полако како дан одмиче постајеш уморнији, почиње да те смара све, фрустрације се обијају о главу к'о пинг понг лоптица о Каракашевићев рекет. И даље верујеш у оно у шта си сам себе убедио јер неће један дан да уништи године труда и веровања. Али лагано почиње да те копка а ниси ни свестан тога. Радиш оно што треба, ћутиш и гураш даље. На крају када је дан потрошен довучеш се кући мртав уморан, више не би могао зубима ни кесицу кикирикија да отвориш али добро, мислиш, вредело је. Скинеш све маске које носиш преко дана, скинеш предмете које тако волиш са себе, спереш дневну штроку, замажеш мало очи пред светлећом кутијом и легнеш. Уморан си и требало би да спаваш али ровци осећају слабост одбране и са тихог и неприметног копкања прелазе у булдожер на напалм мод напада. И сада стварно знаш шта желиш, шта би те стварно усрећило али то се не поклапа са шаблонима и обрасцима који ти цео живот представљају као задовољство и срећу. Једноставно и даље немаш муда да признаш себи па се утешиш тиме да ниси пизда да желиш тако баналне и глупе ствари, јер то су глупости и коме то треба у животу. Научен си другачије. Окренеш се и на климавим ногама одржиш онај зид док некако на силу не заспиш. Ујутру, опет из почетка.