Opis jedne, svakidašnje, mukotrpne borbe

Под нељудским околностима, сувом ваздуху, крајње загушљива температура је огромна да грашке зноја избијају непрекино, код неких чак лије као нездраво. Бојно поље је у пламену. Мирис упаљених бораца кроз бес изазива шкрипање зуба и потајне или отворене псовке које запљускују разјарену масу; мачеви шкрипе по надраженој кожи која прима све могуће мирисе док се маса дави у мошусу упаљених Сабињанки и зноју који пробија кроз носне дупље и додаје набој нервозе и нестрпљења изазивајући несвестице и страх за голи живот. Влажни прсти прљају хартију и размазују мастило уништавајући рукопис, а та мртва слова морају бити намирена на време и предата у праве руке.
Чују се пригушени звукови труба у ушима ратника који су са песмом у себи кренули у овај бој, они су тиши, али некада опортунистички, бескрупулозно покушавају да заврше свој задатак. Неки цигани се гурају око редова ''мртвих'' покушавајући да измаме нешто вредно и однесу, све је напето, јер је дуг ред уморених до Годоа који је са друге стране зида...

Онда се тргнем у моменту и видим да сам стигао испред Годоа, дочекао сам, брката шалтеруша виче да нешто није добро попуњено док јој је на овој јари кошуља залепљена на већи део торзоа... уморни радници, шминкери, разни типови жена, маса са слушалицама у ушима гестикулишу рукама да се процес убрза, чешу се од нестрпљења, пљују по поду; цигани се врте около и просе, тај мирис је морбидан и коначно је свему крај. Провлачим се кроз растројену масу и излазим на свежину, међутим, схватам да треба да чекам аутобус у коме је ситуација иста.