Opseda Carigrad

-Матори, морам нешто да ти кажем.
-Одлазиш на Тибет и прелазиш у будизам?
-Не бре!
-Учланићеш се у СПО?
-Молим? Не, не, слушај ме. Ово је озбиљно.
-За мене је СПО мртво озбиљна ствар.
-Ја...ето...ложим се на Софију.
-Коју Софију?
-Ма шта ложим се, ја њу волим и хоћу да је женим, ево ја ћу децу да рађам, није проблем!
-Чекај бре, коју Софију?
-Како коју Софију! Па Софију са Правног, Нектаријевић!
-Па где баш у њу да се заљубиш?
-Љубав је слепа.
-Хајде, Алекса, не једи говна. Ниси се заљубио у ћопаву баба-серу из Куршумлије па то да кажеш, него у богињу сексипила са Правног из Београда. Мислио сам то у фазону зашто си се заљубио у нешто што не можеш да имаш? Како то пластично да ти објасним: и мени се много свиђа бентли, али ја ипак волим трабант, јер тако сам у могућности.
-Е па шта ја ту могу! Али не марим, нећу се зауставити док не буде моја!
-Брате, опседаш Цариград. Ти си сувише небитан и немаш никакве шансе.
-Можда успем на лукавство! Ти знаш да су моју бабу у Другом светском рату силовали Италијани. Италијанска крв у мени ври!
-Извини, Дандоло, али то што ти се баба "силовала" са целим италијанским пуком не значи да ћеш имати неке шансе. А и нећеш моћи да дођеш до ње, тренутно је бари један Босанац из Сарајева, студира на Машинцу.
-Па шта?
-Па ништа, једино сам чуо да га неки већ зову Мехмед Освајач. Ти једино што можеш је да будеш војвода Јакша Бежичић, стави му рецимо куртон да му помогнеш кад буде јеб'о.