Najgorih četiri i po sata u životu osnovnoškolca. Tih paklenih dvesta i kusur minuta bi rađe bili zamenjeni za ćaletova batine, babin spanać i komšijinog pit bula koji se zaleće na tebe dok pokušavaš naći fudbalsku loptu koja je razbila saksiju sa muškatlama. Svaki sekund proveden u toj zagušljivoj prostoriji sa još 28 zarobljenih nesrećnika traje kao primanje vakcine protiv tetanusa. Samo što ne boli tako jako, boli jače, boli 116 puta jače. A najviše od svega boli svest o tome da je prva smena negde tamo napolju, slobodna, bez onih okova učionice, mirisa kreda i neudobnih stolica. Ponekad se javi slaba uteha da ćeš ti sledeće nedelje biti prva smena, a da će na ovom mestu čamiti neko drugi, neko ko je sad tamo negde slobodan. Ali šta ti to vredi sad na ovom mestu gde je drugi čas tek počeo i gde ti je ostalo još tačno 184 minuta robovanja.
Klasičan pozdrav prve smene koja se vraća kući i druge koja ide u školu.
Prva smena: Ne bi ja sad bio druga smena.
Druga smena: Jedi govna.
To je odlična priprema za prekovremeni rad, rad vikendom, neplaćeni rad i sve ono što usledi.