Pičkin dim na vodi

Par mehanički naučenih gitarskih rifova koji ti ulivaju nadu ulaska u svet odraslih. Bićeš kul, i opštićeš, sigurno. Samo da pogodiš pravu žicu i pravi prag, dalje bi trebalo da je lako. Vežbao si. Odmah će se zaljubiti.

Park. Uzimaš gitaru, nameštaš prste na žice, pažljivo. Dobro ih ukočiš, jer ako se omaknu na prvom rifu, imaćeš problem. Ona sedi do tebe na klupi, i ima dugu crnu ravnu kosu i braon oči. Dugo si čekao trenutak da joj sviraš, a ona da se tako zaljubi u tebe. Još par smrtnika sede tu okolo, neko društvo, njeno. Da neko ne bi slučajno naručio neku pesmu i pokvario tok priče, odmah nagoveštavaš svoj repertoar:

- E, je l' znaš onu Smouk on d voter?
- Hej, pa i ti sviraš gitaru?
- Da, nisi znala? Još od... a, sviraš i ti?
- U, super! Taman da ja malo nekoga slušam, prsti mi otpadoše danas u muzičkoj... nego, nemoj Smouk on d voter, to je pičkin dim, daj nešto drugo, molim te.
- Pa...
- Može i neka klasika, nije bitno.
- Ovaj... hajde, evo ti gitara, hajde ti to klasično, samo dok smislim ja...
- Uh, hajde daj... mada već me bole prsti.

Uzima akustičnu gitaru i počinje da svira, ustvari počinje da cepa Asturias. Ustaješ sa klupe na pola i krećeš kući.

- Eheeej, gde ćeš? A gitara?! Zaboravio si giiitaaaaruuuu!

I danas, kada negde slučajno čuješ Asturias, pitaš se kakva li je sudbina tvoje gitare i devojke sa crnom, dugom, ravnom kosom, i sa braon očima.