Pišati ili biti popišan

Kada je Bog Adamu podario pišu, dobro je učinio; sa svojim baršunastim visuljkom Adam je po vasceli dan landarao po Rajskom Vrtu i razdragano zapišavao rajsko cveće, drveće i ono treće i ništa nije moglo pomutiti njegovu sreću. Onda je Svevišnji stvorio žene. Tačnije - jednu, zvučnog imena EVA. I prvo što je pomenuta Eva uradila - pre nego što je, naravno, stigla da zajebe stvar sa zmijom – ticala se upravo one stvari koja je Adamu pričinjavala to najveće od svih muških zadovoljstava a tu ne mislim na biološko-enzimsku epilaciju nogu i kurca.

Zbunjen, nezaštićen i iznenađujuće hipnotisan Evinim bujnim poprsjem i još neeksploatisanim žbunićem, Adam je prekinuo žuti mlaz koji je do tada proizvodio, pažljivo otresao svoj ponos i, poput kakvog zeca, poslušno čučnuo kraj jedne sveže iskopane rupčage u zemlji kraj koje je na drvenoj tabli krupnim slovma pisalo “טואלט”.Žmirkajući i dalje u zgodnjikavo rebro koje ga je zadovoljno posmatralo sa visine, Adam je shvatao da se dešava nešto veliko ali šta tačno nije još bio kadar da spozna.

Ubrzo se dogodila i ta čuvena afera “Jabuka” koja je rezultirala Gospodnjom šut-kartom u jednom pravcu i surovim teškim životom kakvim i dan danas poznajemo. Adam je sebi napravio papuče i prijale su mu. I rebro je bilo zadovoljno. I papuče su bile tesne. I danas su. Jebiga.