Pismo Deda Mrazu

Dragi Deda Mraze:

Znam da je ovo bila teška godina, Deda Mraze, i zato se neću ljutiti ako mi ne doneseš poklone. Razumem situaciju, tata mi je objasnio da si zbog svetske ekonomske krize morao da otpustiš vilenjake i da ti irvasi već danima štrajkuju glađu, preteći da će izneti u javnost nekakve podatke o nabavci paketića mimo tendera, i da će te čika Ivica sigurno uhapsiti u okviru razbijanja novogodišnje mafije kročiš li na tlo Srbije.

Možda bi, kaže, kao i onaj čika Ljubiša, što je nekada bio kriminalac ali je obećao da više neće, pa ga sad država čuva i neguje kao da je deo kulturne baštine, mogao da se nagodiš sa sudijom i dobiješ status svedoka saradnika ako kažeš sve što znaš o ostalih 325 mafija i gde se krije onaj čika što je suviše star da bi ga zvali Mladić, ali šta ja znam o tome, još sam dete…

Samo, nije mi jasno zašto me je tata šljepio preko nosa kada sam ga pitao je l’ i on vilenjak s obzirom na to da je ostao bez posla, a deka irvas jer danima ništa nije jeo zaključan u svečanoj sali fabrike, u koju sam nekada išao na priredbe i po paketiće. Posle je tata hteo da otkupi deku iz bolnice, barem tako mislim, video sam kada je doktoru davao pare, ali nije imao pojma koliko deka vredi, a izgleda da vredi mnogo, čim se doktor drao na tatu: „Zar samo ovoliko!“

Inače, i tata bi se još drao na mene zbog onog pitanja o vilenjacima i irvasu da mama nije pritrčala i gurnula mu u usta neku malu tableticu koja, izgleda, sadrži mnogo sreće u sebi jer se samo smeškaju i gledaju u plafon kad god je popiju, a piju je nekoliko puta dnevno…

Dobro, tata je malo srećniji od mame, on posle tabletice popije i nekoliko čašica rakije – one posebne koju je hteo da otpečati kada upišem studije, ali je pre nekoliko nedelja, posle neke vesti u „Dnevniku“, ipak otvorio, otpio četiri prsta i promrmljao: „Ku. ac ćeš ti moći na fakultet – koj’ bubreg da prodam za školarinu?!“

Kad sam već kod Boga, moram da ti se pohvalim, Deda Mraze, da ove godine prvi put postim i ponosan sam zbog toga! Mama je jedno jutro otvorila frižider, zatvorila ga i rekla: „Postimo!“ Za Božić ću i da se pričestim. Ako ne znaš, to je onaj dan kada jedni govore: „Mlađa dade pet akcija“, a drugi odgovaraju: „Vaistinu dade!“

Tata kaže da bi Hrist još umirao na krstu da je čekao to čudo i svaki put kad vidi tog Mlađu na televiziji pomene mu nekakvih pet majki, mada sam ja bio ubeđen da je majka samo jedna. Možda zato i jeste tako poseban, ko zna?! Ne znam da ti kažem koliko ćemo tačno para dobiti, ali sam siguran da je u pitanju velika lova, čim će nam, osim za dva ručka, ostati i „za kanapče“, što moji kažu. Zato bih te zamolio da ako ikako možeš barem tom čika Mlađi odneseš neki poklončić – vidiš da je najbolje dete od svih!

U stvari, možda je još bolji onaj čika što strašno liči na tebe, ali ga zovu premijer. Deka kaže da je zahvaljujući njemu završio u bolnici i da sad pije šaku lekova za koje mora satima da čeka u redu. Mi ga čak i ne poznajemo, a vidiš koliko je učinio za dedu, kao da su rasli zajedno. Bilo mi je žao kada sam ga sve ove godine slušao kako priča da nikada u životu nije popio lek, valjda je bio toliko siromašan?! Sada, zahvaljujući tom divnom čiki, sve to nadoknađuje punom šakom pilulica u svakojakim bojama. Nego, da ne zaboravim, molim te da i za tog čika premijera spremiš neki poklon, i on ga je i te kako zaslužio! Znam da nije dete, ali se ponaša tako, a valjda se i to računa?!

Meni poklon zaista ne treba, vidiš i sam da sam darivan svakim novim danom života ovde. Ako baš insistiraš, spusti kroz dimnjak nekoliko kutija onih srećnih tableta za mamu i tatu, jer nema veće radosti za dete od roditeljskog osmeha, makar gledali tupo u plafon.

Iskreno, tvoj ja!