Pismo poslednjeg Srbina na svetu,3089.

Reših da ostavim poslednji trag Srba onim narodima koji ostaše. Voleo bih da nikada niko nije imao tu nazovi - čast. Voleo bih da se makar ovo sve desilo mnogo kasnije, ali tako je - kako je.

Ja ostadoh poslednji Srbin otkad mi pre dvadesetak godina tetak stade na zaostalu neutronsku nagaznu kapislu iz grenlandskog rata... Uvuče ga ono sranje, ostaše samo gumeni vazdušni Đonovi Air Muhameda3077, retro edicija.
Ispričaću vam kako smo se obreli na Grenlandu u pokušajima da spasemo našu malu hordu od 150 preživelih Srba Trećeg svetskog rata, koji dedovi vojevaše zajedno sa celim svetom do pre dvesta godina. Koliko je rat bio uspešan za nas Srbe možete već i sami izvesti zaključak.

Vučem prst preko ekrana, a prst drhti..

Čitajući istoriju sveta, žalim što nisam živeo u nekim lepšim vremenima. Nekada je sve bilo bolje. Badava nam ovi teleporti kad samo gospoda može da ih priušti, a mi sirotinja se i dalje guramo po konzervama za tunelovanje iz pretprošlog veka.. I to na bonove, ojj živote, protraćio sam ovih sto osamdeset leta na seljakanje, bežanje od bombi i kojekakvih čuda za koja ni sam ne znam kako funkcionišu, al' žeži u pizdu materinu.. Stalno nerviranje, cimanje, obećanja - ''biće bolje''.. Da sam znao da će mi ono sokoćalo koje ti ubace u krv samo produžiti patnju ne bih nikad pristajao na to. Ljudi su bili srećniji dok su kraće živeli.

Kažu spisi da je taj Treći svetski rat počeo u Jajcu, u jednoj pekari. Ko je tu šta kome rekao, ko je koga ubio nije nikad razjašnjeno, tek ubrzo posle toga svetske sile počeše da bacaju zabranjene bombe, koje se ispostavilo da je mnogo jače nego što su mislili,... ehh da se tu stalo... Ne bi nam Zemlja sada ličila na ogrizoljak jabuke.. Nastavili su da tuku jedni po drugima dok konačno ne prestaše pre dvesta leta, uz ogromne žrtve na svim stranama fronta..

Mir je došao, ali ne onakav kakvim smo ga zamišljali i očekivali. Onde gde je život mogao da se nastavi, dolazilo je do velikih sukoba preživelih. Ja sam rođen u jeku takvih borbi u jednom ogromnom krateru koji je imao povoljnu dozu radioaktivnosti u čijem centru se obrazovalo divno prirodno jezero, a koji uz to bio opasan pojasem šumske vegetacije. ''Zemlja slobodnih'', tako smo nazvali našu oazu mira gde su bili uglavnom ljudi sa prostora ex-Balkanskog poluostrva, Arapi, Indusi, Kinezi, nešto Hrvata i nešto Srba. Ovi ostali su se ili pokinezili ili poarapili.

Za kratko vreme preživeli sa svih krajeva sveta su uspeli da se udruže, obnove sva znanja i okrenu novu, vedriju stranu istorije.

Ali ne i mi iz Zemlje slobodnih. Pre pedeset leta, nakon dugog mira, ali doduše pritajene tenzije, puklo je sve u jednoj pekari.. Ko je kome tu šta rekao, ko je koga ubio ni danas nije poznato, tek izbi građanski rat u krateru i mnogi od nas krenuše da beže i spašavaju glave...

Grenland je jedno od retkih mesta koje je preživelo udare bombi tokom Trećeg svetskog rata i jedno od retkih mesta gde je demokratski sistem bio na visokom nivou. Tamo smo krenuli da tražimo azil. Pola nas se podavi u onoj konzervi što tuneluje jer smo se zgurali više nego što je predviđeno, a kad tamo stigosmo, dočekaše nas komšije Hrvati koji su stigli ranije i počeše da nas gađaju nekim laserima, pobiše nas ko zečeve. Teško sa njima izađosmo na kraj, osta nas dvadesetak kojima dadoše azil, skloniše nas na sigurno lokalne vlasti, a od onih Hrvata ni dan danas niko nije odgovarao za zločin koji su počinili.

Godine su prošle, jedan po jedan smo odlazili, da se razmnožavamo nismo mogli jer su nas sve do jednog sterilisali. I evo, nakon silnih godina ja ostadoh poslednji da napišem poslednje slovo o Srbima. Šta reći... Šteta jebiga..