Pivopija inventar iz lokalne prčvare

Човјек од неких 45-60 година смежураног, тачније грубог лица, са очима на пола копља.
Прекрштене ноге, лакат једне руке на горњем кољену, а у руци стоји цигарета која гори јако споро, исто као што су његови покрети спори.
Он има све бриге свијета, али нема ниједну бригу ипак...
Свакодневно је ту од 6 поподне па док конобарица не крене у трећу смјену по аутомобилима.
Има жену, или је бар имао, не сјећа се ни сам, можда га кући чека мајка, има посао или нема, ко ће га знати... Дјеца га и не гледају, код тетке су или су већ стасали за живот па их боли патка што им ћале проћердава живот.

Он не зна гдје ће, та прчварица му је све што има. Ту дође, попије десетак зидара, поприча са конобарицом, изјада јој се јер ту јелте нико други и не улази осим њих двоје и достављачи пива кад морају.
Живи тако што се ујутру пробуди у 7, иде пред продавницу, тамо пије и онда иде на главно одредиште - у своју вољену прчвару, гдје почива у миру до краја радног времена.

Није му добро, то се види и на први поглед, он је само разочаран у све и свашта, само га још боца није издала, мада и она ће јер ће да се поскупи.
Гледајући њега, гледајући његов затупљени осјећај за простор и за све около стиче се утисак да је он на неком другом мјесту, да је у нирвани и да га боли патка за све остало осим за ту бочицу која му ублажава све могуће проблеме.

Мрак је, 12 сати, сад ће кући, појешће оно пасуља што је остало од данас, а сјутра га чека нови дан.