Plastičar

Човек попут пластике: вечан, ефикасан, прилагодљив у свим приликама, с фантастичном могућношћу изолације; али поврх свега - неприродан. У ствари, можда и природан себи, али сигурно не онако како би то видео неко кога можемо потпуно нормалним човеком сматрати.

Његови ставови, погледи и реакције су све осим спонтаних. Он не говори шта мисли. Мањак емпатије чини га емотивном љуштуром, човеком који увек може сваки успех девалвирати. Ако му се похвалиш како си најзад изашао са шармантном студенткињом примењене уметности, он ће ти притајеним одговором показати да си ретард што до сада ниси изашао ни са једном таквом, а он је такве четири оверио само у претходном кварталу. Њега не можеш импресионирати, јер неприродност коју поседује чини да се свака примљена информација од друге стране третира као страно тело.

Његова је фаца као у Рутгера Хауера. Хиљаду лица а свако од претходног заједљивије. Поглед који само каже: "Супер! Свака част!", а у себи мисли да си само обична амеба која је заробљена у телу човека. Као човек, вероватно он није лош, али има неприродну потребу да те куша бацајући ти своје саркастичне стрелице право у лице. Ако их не приметиш, Хауер ће само настављати да те обасипа њима, док му не излети нешто што би и ретардирани саговорник видео као најдиректније подјебавање.

Поред тога што сви декларативно више воле дрво и оно што је природно, пластика већ деценијама доминира хуманим инжењерингом. Али сви одувек говоре како је најбоље само оно што је природно...