Moguć, mada ne i obavezan, virtuelni pozdrav međ' iz dana u dan sve većem broju internet-bogumila, koji pravac sopstvenog života kao i rešenja za sve eventualne probleme u istom pronalaze u blogerskim zapisima novoustoličenih virtuelnih Mēsija, spasioca sa tastaturom, čije su tajne učenja dostupne svakom ko ima priključak na elektroenergetsku mrežu.
Ne znam kako vi, ali ja bi' njih sve đuture na elektroenergetsku stolicu, ako me razumete...
- Brate, odlučio sam da počnem da pišem blog...
- Šta te je nateralo na tako samopregoran korak, prijatelju? Želja da budeš društveno koristan? Revolt prema neznanju? Ljubav prema Isusu? Pokvarena pljeska?
- Zagorelost, brate, i to ona poslednjeg stadijuma. Cenim da ako na internetu uspem makar jednu jedinu žensku osobu da ubedim da je pojačano znojenje ustvari seksi, onda možda imam šanse da za par godina taj uspeh eventualno iskoristim i na javi...
- Au, čoveče, koji si ti stereotipni bloger, 'nači, Blog ti pomogao!
Ne da je moguć, nego se stvarno tako često pozdravljaju.
То они што само серу по компијутере. Не да раде, не да се увате мотике и да крче врзине поред пута. Није Тито жив +