Ponoć

Вјечита дилема. Мистика. Четири нуле обавијене велом тајне. Шта је то у том добу дана што нас фасцинира? Да ли је тада мрак гушћи него ли сат времена касније? Да ли си у поноћ мудрији или глупљи? Или можда спаваш? А можда чекаш да се казаљке споје у став мирно. Или са зебњом пожурујеш часовник да откуца минут послије дванаест, да прође та поноћ и симболика коју са собом носи.

Да ли је поноћ почетак или крај? Да ли је у моменту склапања казаљки дан почео или се пак завршио? Одговор се крије у сваком човјеку понаособ. Онај ко је тог дана преживио пакао у поноћи види спас. Почетак новог дана. Оног који ће донијети нешто боље, нешто што ће потиснути горак укус текућег дана.
Ако ти је пак дан био срећан, у поноћи ћеш видјети крај. Крај дана за који ниси желио да се заврши. Крај сна који си хтио да сањаш заувијек.

У поноћ испливавају авети. Потиснуте дубоко у подсвијести, у поноћ добију снагу и раскину ланце којима смо их оковали. Мами их мирис. Мирис ума опсједнутог поноћју. Немају много времена. Свега шездесет секунди. Дјелују брзо. Урнишу мисли, сију страх и остављају укус пораза у устима. Пораза, да. Мишић и кост губе битку са невидљивом утваром скројеном у сопственом уму. Оном истом који би требао да нам мисли добро.
А не мисли.
Не и у поноћ.