Popovnjača

Nekada davno (ne, nije ovo još jedna bajka) dok su domaće mangulice po zemlji hodile, bejaše jedan običaj raširen međ narodom serbskim da popovi bejahu cenjeni i poštovani ljudi. Znalo se ko kosi, a ko kosu nosi...A ko što prepodobna narodna dobrota i nepisana pravila srpskog seljačkog dobročinstva nalažu, cenjene i poštovane ljude u Srba treba i pošteno nagrađivati i darivati za dela nepresušna. Popovi su vavjek vjekova bili sam krem Serbskoga socajetija, ne zato što su oni tako hteli već zato što je narod tako želeo. A ko su oni da protivuureče željama sužnja svojega, i zbog toga su morali da se ponašaju u skladu sa tim. Vavjek su bili prvi ispred svih, darivani samo najboljim. Ako se turšija spremala, za popa uvek ide najboljie povrće, ako je džem, onda samo onaj od najlepših šljiva, nedo bog da meteš neku crvljivu, bog sve vidi i bog sve zna. Kad se rakija pekla, popovima ide prvenac naravno (doduše u njega ode i malo onog metil-alkohola, ko iz popularne zozovače, al dobro, neće ništa valjda da im fali od toga, neće grom u koprive kano ono kažu...). Pa onda naravno, i glavna stvar u serbskoga kmeta, zimsko krme u narodu od milošte zvano pastrma. Nebi bilo u redu da se tako uvaženoj osobi uvali neko parče mesa sa buta ili nedaj bože sa malo slaninice. Za našego čika popu samo najbolje, jer on tako i zaslužuje, za njeg ide samo suva i dimljena pečenica , koja je zbog toga u narodu od milošte zvana popovnjača...