Opsesivna navika životom izmučenih ljudskih bića da određene aspekte života, koji zahtevaju jedva dovoljan ili nikakav upravni govor, ispunjavaju nepotrebnim, potpuno neprirodnim i krajnje suvišnim razgovorom. Konverzacija u takvim slučajevima jedva da je potrebna. Ponekad su sasvim dovoljne grimase ili klimanje glavom. Dakle, u redu je, smiri se. Naručio si prokletu gurmansku pljeku ili čekaš da ti jebena šalteruša odštampa priznanicu jer si OPET platio basnoslovni račun za struju - NE MORAŠ i dalje da govoriš, niko se neće ljutiti. Naravno, ljudi su pod uticajem civilizacijskih pravila ponašanja - ljubaznost, predusretljivost, kurtoazija - sebe samo još više opteretili i sasvim zaboravili na spontanost i čovečansko pravo da nekoga OTERAŠ U TRI P.M. ( nisu 'Plave Mašne' ). Hej, voziš se vidno raspalim taksijem od mesta A do mesta B - šta ga, koj' moj, pitaš koja je marka i godište...?! Gluvonemi odavno već najnormalnije funkcionišu u trenutnoj životnoj zbrci. Zašto ne mogu, fala Bogu, i ovi ostali...?
- Jedno pileće belo, molim Vas...
- Čekaj bre, stoko jedna! Je l' tvoj red?!
- Pa, ovaj...jeste...
- Šta si rek'o? Pileće belo? 15 min!
- 15...?'Ajde, ok...( ćuti neko vreme al' ne da vrag ) Nije neka piletina ove godine, a...?
- E, ne znam ti ja ništa. Radim ovaj pos'o jer su me izbacili sa građevine što sam udar'o šefa fosnom...----------------------------------------------------------------------------------------------------
- Kuda, gospođo...?
- Idemo u Šumatovačku 62. Najbolje iz Čuburske da skrenete...
- Kako da ne... ( ma, samo ti pričaj )
- Jelte, je l' ovo Opel...? Moj zet vozi isti ovakav, čini mi se...
- Baba, ja ovde, u slučaju da ne vidiš, VOZIM a baš me, pravo da ti kažem, boli uvo za tvog zeta, znaš...!!!
Odlična defkica.
Plus.