U staroj JNA, vojsci koja je izgubila sve ratove koje je vodila iako je bila najjača vojna sila Balkana, vrlo česti su bili zabušanti. Likovi koji izbegavaju svoje dužnosti sve dok je to moguće. Obzirom da su kasarne bile velike, sa mnogo ljudi, često su presretani tokom svojih "šetnji" i pitani otkud tu kad je obuka u toku.
Odgovor koji je predstavljao spas bio je poručnik Petrović. Ne obavezno Petrović, moglo je i Jovanović, Nikolić, Popović, moglo je i stariji vodnik ili vodnik. Zavisno od veličine kasarne se uzimao proizvoljni čin, a neko od čestih srpskih prezimena je bilo sigurna prođa. Jebešga, neki Srbin je sigurno bio zapovednik.
- Vojniče!
- Izvol'te druže majore!
- Zašto si ti u kantini u vreme obuke?
- Druže majore, pozvao me poručnik Petrović da mu donesem knjigu dnevne zapovesti straže!
- Pa zar u kantinu?
- Reče da će biti na doručku.
- Odlično, sedi da ga sačekamo, ja radim kadrovsku službu pa me baš zanima otkud u Sloveniji poručnik Petrović...
jesam ti rekla kako volim da slušam te anegdote iz vojske?
srećan ti rođendan, bruce, u ovim godinama ti želim uglavnom puno zdravlja...
Moja je propala kao muda kroz pocepane gaće zbog ovih Agijevih ili Agilnijevih ujdurmi :)
Bojim se da je hrana, poput mnogih drugih zadovoljstava, prestala da se odlikuje kvantitetom i počela da prelazi u kvalitativnu kategoriju :)
To je k'o što su svi devedesetih završavali travu kod "Indijanca" ispred Doma Omladine
+