Posao

Дојади мени један дан да крцам алпску по градилиштима док ме шиба промаја, да ми хилти тандрче поред главе и падам са скеле сваког месеца. Нећу тријесту дочекати, камоли унучиће ако овако наставим, велим ја сам себи, па се решим да тражим неки приземни посао. Негде у то доба, дошли жабари у Крагујевац да купе оно што је некад била фабрика, па се чуло по селу да траже раднике. Сви живи полетели к'о пуштени са ланца, а куд сви Турци, ту и мали Хасо. Устанем ти један дан мало раније, доручкујем чварака и лука, подмијем се и поскидам крмеље, избричим и пљуснем мало ракије 'место афтершејва, па да идем да искам посла.
Одем ја тамо, куц-куц, добар дан-добар дан, ја сам Тајитај, дај посла знам да имаш! Није прошло дуго, дође нека са наочарима, (онако, није лоше, али није ни нека лепотиња,за умочит душу дало) и каже нама 'ајд за мном. Иде она напред, а ми за њом, к'о да нас на стрељање воде. Одведе нас у неку просторију, давали нам тамо неке папире са неким сличицама, као да нас тестирају. Тестирали нас, Бога ми, добра 4 сата онако колективно, па вели онда 'ајде сад изађите па један по један на разговор. Било нас двајестину, крете она да прозива, ал' никако до мене да стигне. Чекај ја, чекај, никако да дођем на ред, смрче се лебтејебо. Седим ја у оном ходнику, дупе ми утрнуло од седења. Испрозива она све, остадох само ја. Овај задњи, ганферињо неки, није се дуго задржао, испрати га она, па се врати до мене и кроз осмех рече: ,,'Ајде сад ти'', док јој се поглед лагано спуштао ка мојим панталонама. Би ми мило. Ушли ми, кад ће она:

- Уфффф, тебе сам чекала.
- Што баш мене?- упитах онако, шмекерски лагано.
- Па ти си последњи, после тебе могу да идем кући.

Ух курво, маму ти јебем, мислим се у себи, ал' се не дам испровоцирати. Само се смешкам. Испитивала ме уздуж и попреко, где сам био, шта сам радио, шта очекујем, чему ли се надам, па у неко доба рече:

- Добро, готови смо са питањима. Сад морам да те прегледам.
- Како да ме прегледаш?
- Ништа се ти не бој, само устани и скини се.
- Да се скинем?
- Да, лекарски преглед, морам то да обавим.

Не личиш ми на докторку, а и то се не ради овде ваљда колико знам мислим ја, па к'о но велим, шта га знам, жабари су то, можда се код њих тако ради. Сетих се да сам се прао прошле суботе, нокте по обичају сек'о у недељу, нема где да пукне брука. Скинем се ја, останем само у дудурајкама, гледа ме она, пипка, опипава,хвали ме како ми јаке руке, па мази по грудима, дише за врат, поче мени нека милина да се пење уз стомак. Дође и до бутина, миц по миц, ухвати патку. Ијаоооо, мислим ја, па сад си се зајебала. Окренем се прибијем је уз зид, па јој сурдукнем језичину у грло, десном руком за леву сису, левом руком јој полако подигнем ногу па прошарам прстима по врту рајскоме, а оно, као да је 40 ноћи киша лила, зидови влагу вуку. Спусти се она да засвира коју, море свира алал јој вера. Нећу ни ја да испаднем сељак, спустим се и ја на усмени, покидам јој домаћинке, јао брате мили кад ме запљусну смрадина! Лебтијебем, сузе су ми пошле, к'о да је нешто ушло унутра и цркло к'о што вели народ, али сад нема назад, ако не прођем, има да крцам алпску наредних 50 година. Не смем да оманем. Одрадим то мало офрље, морам да признам, јебежга, био сам декоцентрисан, али онда дође оно главно. Легла она, раширила ноге к'о Русија гасовод, ја убацим мачора у кућицу па кренем да орем. Вришти она к'о да брата жени, ал' не попуштам ја, све јаче и силније ударам. Рекох да је окренем, виђао сам то по оним филмовима на Палми плус да воле кад их пресамитиш па тако и урадим. Јебем је ја, поза Вук Караџић, ухватим је за косу, па повучем ка себи, видим свидело јој се. Ја онда још јаче и јаче, почиње ламинат да таласа од силине, а њој дупе од удара. Погледам на сат, видим није прошло ни 30 минута, а ја осећам крај, кажем себи не смем сад да зајебем, па помислим на Мијатовићев пенал, те ми мало спласну узбуђење. Ја онда прикупим сву преосталу силу у мени за један последњи стихијски напад, па навалим. Повика она доста, не могу више, ма шта доста, мајку ти курвину јебем, почнем да бијем к'о маљем, па чак и ошљиснем с' времена на време, велим ти ћеш после МЕНЕ кући д'идеш?! Па нећеш моћи да се помериш до ујутру! Зна се ко намешта антену, ко виче дал' је добро. Ор'о ја, ор'о, дође до свршетка извадим прангију па распалим по зидовима, не морају да крече до наредне године. Оста она онако да лежи, покушавајући да дође до даха, а пичка јој се пуши од милине. Ја се обучем, па кренем полако, рекох само јави ми кад да дођем на посао.
Излазим ја у ходник, кад ту се скупили сви, од портира, преко чистачице, до директора свих коопераната. И само видиш, креће спонтани аплауз.