Poseta jednoj prosečnoj „superligaškoj” utakmici

Будиш се викендом пре подне са мишљу како идеш да видиш своје љубимце на делу. Играју на 30-ак километара од твог места у унутрашњости. Сакупљаш се са "навијачком екипом" из места на аутобуској. То обично нису најбољи другари, већ “ортаци” за навијање, једини преостали са ентузијазмом да одгледају свих 90 минута утакмице наше „Супер Ливаде”.
Особа X- лик твојих година који зна целе биографије вођа навијача, тренутни биланс ухапшених и на слободи. Сан му је да започне песму са шипке, да вози колица као они, да је најјачи као они. Редовно купује навијачки часопис, зна сва гостовања и договштине из часописа напамет. Састав екипе не познаје. Мрзи демократе и пичке циганске/гробарске. Највише се дерња на песме тог типа, иако немају везе са вољеним клубом. Гледа свој тим 3-4 пута годишње.
Особе Z и Y. То су два клинца, тек завршили основну. Пуше, воле да се курче и причају како нам је фудбал у курцу и како је све то некад било боље. У њима још има исконске љубави према клубу. Иначе, ово им је једина прилика да виде Партизан/Звезду на делу.
У аутобусу X вади дволитру пива. Удуван је и пијан још од куће, да би боље осетио атмосферу. Пиво дели са Z-ом и Y-ом, који само помало пијуцкају. Време у путу брзо пролази, X са одушевљењем прича како је последњи пут опљачкана пумпа у иностранству. Прочитао је у часопису. Клинци га паживо слушају. Један покушава да поприча о саставу тимова, X га прекида, прича како је преспавао у јендеку претходно вече. Играо је цугопол,и победио.
Излазите из аутобуса, пандури вас превентивно уписују, X-у одузимају пиво. Савесни пајкани, вас, два клинца(Y и Z) и једног пијаног безопасног лика(X), у пратњи доводе до стадиона. Преко пута њих 30-ак праве гурку, прозивају “керове” и неометано улазе у супермаркет.
Испред стадиона у билетарници-шупи без врата, прозора и крова купујете карте. Време протиче у необавезним разговорима. X пегла. Долазе навијачи из Београда у 3 аутобуса, као што је X и најавио. Сви их посматрају. Започињу шибање јастуцима, ћебадима, навлакама за седишта која су донели из буса. Лети перје на све стране, један јастук упада у канал поред стадиона. Један ускаче у канал за својим омиљеним јастуком. И остали ускачу. Остатак прави гомилу на обали.
Следи улазак на стадион. Првенство пролаза имају они са тамним наочарима, максерицама и ожиљцима. Сви им излазе у сусрет, не плаћају улаз. Са разгласа Мирослав Илић. Од траве на стадиону има једна амброзија у близини шеснаестерца и самоникли коров близу центра. Јужна/северна трибина се пуни, на осталим њих максимално 50.
Прво полувреме. 1:0. Лопта се одбила о рупу и преварила голмана. Нико га није видео-вођа је држао бр'те монолог, претио је како ће све побити јер певају к'о пичке. Резиме-2 комплетна паса, један полушпринт, ниједна шанса, домаћи нису изашли из шеснаестерца, укључујући центарфора. Судија свира крај полувремена. Истог момента стадионом се ори „Анонимна кожу има, меку као свила...”.
Друго полувреме. Још један гол ваше екипе. Аутогол. Сви су га видели. Дефанзивац домаћих при интервенцији након корнера са гол црте погађа свог голмана у леђа. Још је забележен и 10-оминутни прекид. Тренеров кер је утрчао на терен. Повређен асистент тренера домаћих јер је морао да смири необуздану животињу. Пас га је препознао, зна да је то његов комшија што га је тукао прекјуче. Однешен је на носилима, кер. Отровао се голубом са Партизанове/Звездине половине. До краја није виђено ништа значајније. Ионако слаба навијачка песма је стала око 70. минута, свима се ишло кући. Игра као и до тад. Чуј-игра.
Одлазиш кући. Z и Y пуни утисака. X ме пита за резултат, пеглао је опет почетком другог полувремена и заспао. Стижеш кући, идеш на нет да видиш извештај. Тренер-презадовољан игром и атмосфером. Замислиш се...и схватиш да волиш свој клуб као што мајка воли своје лудо дете. Безусловно! ЈЕДВА ЧЕКАМ СЛЕДЕЋИ ПУТ!