Od kad je sveta, ljudi su želeli ono što ne mogu imati. Tako je i sa vezama. Posle dužeg perioda vremena verovatno neuspešnog traženja devojke, "upecaš" neku koja odgovara, ili jednostavno, neku koja hoće da bude sa tobom. I tako vama lepo, uživate. Vest se pročuje, imaš devojku, svi znaju. Onda ko iz vedra neba počnu da te zovu druge, čak i one koje su te odbijale ranije. Postao si tražen. Ne kontaš zašto, kako, odakle sad to, ali ti nije bitno. Bitno je da ti imaš neke koje se pale na tebe. Sad već polako postaneš i pomalo umišljen, u stilu:"Pazi me, mogu imati svaku". Ona devojka koja te verovatno voli ti postane nekako, nedovoljna, umisliš si da možeš "bolje". Onda neko vreme razmišljaš zašto ne prekinuti sa sadašnjom i otići drugoj jer, jelte, ona je "bolja". I tako zbog nerazvijenosti muškog mozga prekineš u nadi da sad možeš "smuvati" koju god hoćeš. Ali, trt Milojka, više te nijedna neće. Opet ne kontaš zašto, na koji to sad princip. Onda ti nailazi ona misao:"Šta sam to uradio, 'de mi je mozak bio". Hoćeš da se vratiš svojoj bivšoj dragoj, moliš ju, voliš ju, ali ne, ona te neće, zajebao si stvar do nepopravljivosti. Sad si opet na startu, na onom stadijumu odbijanja i traženja nove, koja će k'o po običaju, zbog tvog nerazmišljanja završiti kao i prošla. Sve dok ne shvatiš da je to sve jedan veliki test, koji testira tvoj karakter i ljubav prema toj osobi. Jer ako to prođeš, znaš da si stvarno voleo.
Jedna mudra osoba jednom reče:"Tek kad nešto izgubiš, počneš da ceniš to što si imao. Zato ceni ono što imaš, jer kad izgubiš, biće ti kasno".
Izpizmase ju lepo. Ali neka, ce da ostane. To je jedna od onih pateticnih autobiografskih :)
Kako neko može da da minus na ovo?