Obično ljudi van struke smatraju da se scene po filmovima snimaju manje-više redosledom kojim ih i gledamo. Zapravo, scenaristi i režiseri u dogovoru sa producentima prave knjigu snimanja u kojoj se scene ređaju onim redosledom koji predstavlja najmanji utrošak vremena, novca, a bogami i hrane i pića za uvek ješne i pišne glumce. Sirotinja, jebiga.
Da se scene ne bi izremetile i da bi na kraju film barem pomalo ličio na ono što je scenarista zamislio, pre svake scene onaj lik sa slomljenim kažiprstom drusne drvenu letvicu preko tablice na kojoj piše broj scene i redni broj ponavljanja snimka. Pažljivo, da ne slomi još koji prst.
E, to se zove klapa, zbog karakterističnog zvuka koji proizvodi, a poslednja klapa (dijametralno suprotna od prve klape) je ona na kojoj piše da je snimanje gotovo i da je vreme da se otresu mrvice kokica i ljuske suncokreta iz krila, da devojke zakopčaju zip na dečkovim pantalonama, a dečko da konačno skokne do prve bandere i ljudski se išora. Šatro krišom.
- Jebote, koja jeftinoća od filma.
- Otkud ti to?
- Pa radnja traje šest nedelja, a glavna glumica uvek u istim cipelama...
- E i ti svašta gledaš! Verovatno su prvo snimili sve njene scene, nije stigla da se prezuva...
- Ih nije stigla, pa šta je radila?
- Otkud znam, ali obzirom da su joj grudnjak i gaće u svakoj sceni bili različiti mogu da zamislim...
Izuzetno. Baš izuzetno!